četvrtak, 23 marta, 2023

Mart – koban za Srbe, sedamnaest godina od smrti Slobodana Miloševića

Slične objave

Podeli

Dragan Banjac

Ne verujem u Boga, SPC, Patrijarha i čoveka sa inicijalima AV, u vradžbine pogotovo, ali sujeverni ili ne, pripazite se marta, posebno 15-og i martovskih ida (lat. Idus Martii) jer to je dan kada se u starom Rimu prređivala svečanost u čast boga Marsa i održavala vojna parada. Sve do atentata na Gaja Julija Cezara (15. marta p.n.e) martovska ida nije bila rđav datum. Svedočeći o tom događaju, starogrčki istoričar Mestrije Plutarh zapisao je da je pre atentata Cezar od vidovnjaka bio upozoren da mu preti opasnost od martovskih ida. Na putu ka Pompejevom teatru, gde će život skončati najpoznatiji Rimljanin, ponovo je susreo istog mudrijaša i podozrivo mu dobacio kako su martovske ide došle, na šta mu je ovaj odgvoorio: Da, ali nisu prošle!

Ide su i kasnije donosile zlu kob… Na taj dan 1536. godine turski sultan Sulejman veličanstveni ubio je svog vezira i najboljeg prijatelja Ibrahim-pašu; nacisti Adolfa Hitlera su 1939. godine okupirali Češku, Slovačku i Moravsku; godine 1917. abdicirao je poslednji ruski car Nikola II Romanov…

Petnaestog marta umrli su jugoslovenski slikar i političar Moša Pijade, grčki brodovlasnik Aristotel Onazis, engleska spisateljica Rebeka Vest i srpski pisac crnogorskog porekla Miodrag Bulatović. Petnaesti dan marta za sada obilazi Srbe, ali im je za važne događaje ponudio ostale datume. Krajem marta (25) 1941. godine u Beču je potpisan protokol o pristupanju Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu a dva dana kasnije iyveden je puč i zbačeno tročlano namesništvo kneza Pavla Karađorđevića, Radenka Stanivukovića i Ive Perovića. Istog dana poterana je i vlada Cvetković-Maček, kao potpisnica Pakta. Trinaestog marta OZNA (Organizacija za zaštitu naroda; kasnije Uprava državne bezbednosti – UDBA) uhapsila je četničkog vođu Dragoljuba Dražu Mihailovića, a nije znano zašto je Vuk Drašković devetomartovske demonstracije (koje i dalje drži u ličnoj svojini) pimerio četiri dana ranije.

Krajem marta 1999. godine (24) otpočelo je NATO bombardovanje ostatka Jugoslavije, a 18 godina pre toga, 11. marta, na Kosovu su izbili nemiri, cepane su slike Josipa Broza Tita i prvi put javno izvikivane parole “Kosovo-republika!”

Dvanaestog marta (2003) Srbija je ustrelila prvog demokratski izabranog premijera Zorana Đinđića, između 17. i 19. marta (2004) desio se “pogrom Srba sa Kosova” i zločini tamošnjih Albanaca, a 11. marta (2006) u Haškom pritvoru umro je bivši predsednik Srbije i Savezne Republike Jugoslavije – Slobodan Milošević.

Sahrana bez familije 

Dakle, na današnji dan navršava se 17 godina od smrti bivšeg predsednika Srbije i Savezne republike Jugoslavije (SRJ) Slobodana Miloševića, koji je 11. marta 2006. godine preminuo u pritvorskoj jedinici Haškog tribunala gde mu je suđeno za navodne ratne i zločine protiv čovečnosti u Hrvatskoj i na Kosovu i Metohiji, i za genocid u BiH, javlja Beta.

Milošević je izabran za predsednika Srbije na prvim višestranačkim izborima posle sloma komunizma, decembra 1990. godine, a tu funkciju obavljao je u dva mandata. Bio je predsednik Socijalističke partije Srbije (SPS) koja je nastala ujedinjenjem Saveza komunista Srbije i Socijalističkog saveza radnog naroda Srbije.

Jula 1997. godine izabran je za predsednika SRJ i na toj funkciji je ostao do izbora septembra 2000. godine na kojima je pobedio kandidat Demokratske opozicije Srbije (DOS) Vojislav Koštunica.

Milošević je najpre odbio da prizna rezultate predsedničkih izbora što je dovelo do masovnih građanskih protesta koji su kulminirali 5. oktobra kada se u Beogradu okupilo više stotina hiljada demonstranata.

Nova vlast uhapsila je Miloševića 1. aprila 2001. godine u Beogradu, zbog navodne zloupotrebe službenog položaja a na osnovu Uredbe Vlade Srbije, nekadašnji predsednik je izručen Haškom tribunalu 28. juna 2001. godine po optužbi za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije.

Suđenje Miloševiću nije završeno sudskom presudom pošto je bivši predsednik Srbije i SRJ preminuo u pritvorskoj jedinici Tribunala od posledica infarkta.

Telo Slobodana Miloševića dopremljeno je u Srbiju marta 2006. godine a bivši predsednik sahranjen je u dvorištu porodične kuće u Požarevcu.

Sahrani Miloševića prisustvovali su najviši funkcioneri Socijalističke partije Srbije, izuzev njenog aktuelnog predsednika Ivice Dačića, kao i tadašnji zamenik predsednika Srpske radikalne stranke Tomislav Nikolić, predsednik ruske Komunističke partije Genadij Zjuganov, poslanik Dume Sergej Baburin i general Leonid Ivašov, kao i bivši američki državni tužilac Remzi Klark, piše Beta.

Podsećajući čitaoce na godišnjicu smrti čoveka koji je upropastio Jugoslacviju, Srbiju i njene susede, prenosimo njegov čuveni govor na Kosovu, Gazimestan, 28. juna 1989. godine, iz nedeljnika Vreme. (Prosudite sami)

O Srbima, bitkama i Jugoslaviji

Šest vekova kasnije, danas, opet smo u bitkama, i pred bitkama. One nisu oružane, mada i takve još nisu isključene. Ali bez obzira kakve da su, bitke se ne mogu dobiti bez odlučnosti, hrabrosti i požrtvovanosti.

Slobodan Milošević (Foto: Tanjug/Rade Prelić)

Na ovom mestu u srcu Srbije, na Kosovu Polju, pre šest vekova, pre punih 600 godina dogodila se jedna od najvećih bitaka onoga doba. Kao i sve velike događaje i taj prate mnoga pitanja i tajne, on je predmet neprekidnog naučnog istraživanja i obične narodne radoznalosti. Sticajem društvenih okolnosti, ovaj veliki šeststogodišnji jubilej Kosovske bitke dogodio se u godini u kojoj je Srbija, posle mnogo godina, posle mnogo decenija, povratila svoj državni, nacionalni i duhovni integritet. Nije nam, prema tome, danas teško da odgovorimo na ono staro pitanje: sa čim ćemo pred Miloša. Igrom istorije i života izgleda kao da je Srbija baš ove 1989. godine povratila svoju državu i svoje dostojanstvo da bi tako proslavila istorijski događaj iz daleke prošlosti koji je imao veliki istorijski i simbolički značaj za njenu budućnost.

Danas je teško reći šta je u Kosovskoj bici istorijska istina, a šta legenda. Danas to više nije ni važno. Narod je pamtio i zaboravljao pritisnut bolom i ispunjen nadom. Kao uostalom i svaki narod na svetu. Stideo se izdajstva, veličao junaštvo. Zato je danas teško reći da li je kosovska bitka poraz ili pobeda srpskog naroda, da li smo zahvaljujući njoj pali u ropstvo, ili smo zahvaljujući njoj u tom ropstvu preživeli. Odgovore na ta pitanja tražiće nauka i narod neprekidno. Ono što je izvesno, kroz sve ove vekove iza nas, jeste da nas je na Kosovu pre 600 godina zadesila nesloga. Ako smo izgubili bitku, onda to nije bio samo rezultat društvene superiornosti i oružane prednosti osmanlijskog carstva, već i tragične nesloge u vrhu srpske države. Tada, te daleke 1389. osmanlijsko carstvo nije samo bilo jače od srpskog, ono je bilo i srećnije od srpskog carstva.

Nesloga i izdaja na Kosovu pratiće dalje srpski narod kao zla kob kroz čitavu njegovu istoriju. I u poslednjem ratu ta nesloga i ta izdaja uvele su srpski narod i Srbiju u agoniju čije su posledice u istorijskom i moralnom smislu prevazilazile fašističku agresiju.

Pa i kasnije, kada je formirana socijalistička Jugoslavija, srpski vrh je u toj novoj zemlji ostao podeljen, sklon kompromisima na štetu sopstvenog naroda. Ustupke koje su mnogi srpski rukovodioci pravili na račun svog naroda, ni istorijski, ni etički, ne bi mogao da prihvati nijedan narod na svetu. Pogotovo što Srbi kroz čitavu svoju istoriju nisu nikada osvajali i eksploatisali druge. Njihovo nacionalno i istorijsko biće kroz čitavu istoriju i kroz dva svetska rata kao i danas je – oslobodilačko. Oslobađali su večito sebe i, kad su bili u prilici, pomagali su drugima da se oslobode. A to što su u ovim prostorima veliki narod, nije nikakav srpski greh, ni sramota. To je prednost, koju oni nisu koristili protiv drugih. Ali moram da kažem ovde, na ovom velikom, legendarnom polju Kosovu, da Srbi tu prednost što su veliki nisu nikada koristili ni za sebe.

Zaslugom svojih vođa i političara i njihovog vazalnog mentaliteta čak su se zbog toga osećali krivim pred drugima, pa i pred sobom. Tako je bilo decenijama, godinama. Evo nas danas na polju Kosovu da kažemo – da više nije tako.

Nesloga srpskih političara unazađivala je Srbiju, a njihova inferiornost ponižavala je Srbiju. Nema zato u Srbiji pogodnijeg mesta od polja Kosova da se to kaže. I nema zato u Srbiji pogodnijeg mesta, od polja Kosova, da se kaže da će sloga u Srbiji omogućiti prosperitet i srpskom narodu i Srbiji i svakom njenom građaninu, bez obzira na nacionalnu ili versku pripadnost.

Srbija je danas jedinstvena, ravnopravna sa drugim republikama i spremna da učini sve da poboljša materijalni i društveni život svih svojih građana. Ako bude sloge, saradnje i ozbiljnosti, ona će u tome i uspeti. Zato je optimizam koji je danas u priličnoj meri prisutan u Srbiji u pogledu budućih dana, realan utoliko što se zasniva na slobodi koja omogućava svim ljudima da izraze svoje pozitivne, stvaralačke, humane sposobnosti za unapređenje društvenog i sopstvenog života.

U Srbiji nikada nisu živeli samo Srbi. Danas u njoj, više nego pre, žive i građani drugih naroda i narodnosti. To nije hendikep za Srbiju. Iskreno sam uveren da je to njena prednost. U tom smislu se menja nacionalni sastav gotovo svih, a naročito razvijenih zemalja savremenog sveta. Sve više i sve uspešnije zajedno žive građani raznih nacionalnosti, raznih vera i rasa.

Socijalizam kao progresivno i pravedno demokratsko društvo pogotovo ne bi smelo da dopusti da se ljudi dele nacionalno i verski. Jedine razlike koje se u socijalizmu mogu da dopuste i treba da dopuste su između radnih i neradnih, između poštenih i nepoštenih. Zato su svi koji u Srbiji žive od svog rada, pošteno, poštujući druge ljude i druge narode – u svojoj Republici.

Uostalom, na tim osnovama treba da bude uređena čitava naša zemlja. Jugoslavija je višenacionalna zajednica i ona može da opstane samo u uslovima potpune ravnopravnosti svih nacija koje u njoj žive.

Kriza koja je pogodila Jugoslaviju dovela je do nacionalnih, ali i do socijalnih, kulturnih, verskih i mnogih drugih manje važnih podela. Među svim tim podelama, kao najdramatičnije su se pokazale nacionalne podele. Njihovo otklanjanje olakšaće otklanjanje drugih podela i ublažiti posledice koje su te druge podele izazvale.

Otkad postoje višenacionalne zajednice, njihova slaba tačka su odnosi koji se između različitih nacija uspostavljaju. Kao mač nad njihovim glavama, prisutna je neprekidna pretnja da se jednog dana pokrene pitanje ugroženosti jedne nacije od drugih i time pokrene talas sumnji, optužbi i netrpeljivosti koji po pravilu raste i teško se zaustavlja. To unutrašnji i spoljni neprijatelji takvih zajednica znaju i zato svoju aktivnost protiv višenacionalnih društava uglavnom organizuju na podsticanje nacionalnih sukoba. U ovom trenutku mi u Jugoslaviji se ponašamo kao da nam to iskustvo uopšte nije poznato. I kao da u sopstvenoj, i daljoj i bližoj prošlosti nismo iskusili svu tragičnost nacionalnih sukoba, koje jedno društvo može da doživi, a da ipak opstane.

Ravnopravni i složeni odnosi među jugoslovenskim narodima su neophodan uslov za opstanak Jugoslavije, za njen izlazak iz krize, i pogotovo neophodan uslov za njen ekonomski i društveni prosperitet. Time se Jugoslavija ne izdvaja iz socijalnog ambijenta savremenog, pogotovo razvijenog sveta. Taj svet sve više obeležava nacionalna trpeljivost, nacionalna saradnja, pa čak i nacionalna ravnopravnost. Savremeni ekonomski i tehnološki, ali i politički i kulturni razvoj upućuje razne narode jedne na druge, čini ih međusobno zavisnim i sve više i međusobno ravnopravnim. U civilizaciju ka kojoj se kreće čovečanstvo, mogu zakoračiti pre svega ravnopravni i ujedinjeni ljudi. Ako ne možemo da budemo na čelu puta u takvu civilizaciju, ne treba sigurno da budemo ni na njegovom začelju.

U vreme kada se odigrala ova znamenita istorijska bitka na Kosovu, ljudi su bili zagledani u zvezde čekajući od njih pomoć. Danas, šest vekova kasnije, ponovo su zagledani u zvezde, čekajući da ih osvoje. Prvi put su mogli da dopuste sebi razjedinjenost, mržnju, izdaju, jer su živeli u manjim, međusobno slabo povezanim svetovima. Danas, kao stanovnici planete, razjedinjeni, ne mogu osvojiti ni svoju planetu, a kamoli druge planete, ukoliko ne budu međusobno složni i solidarni.

Zato možda nigde na tlu naše domovine nemaju toliko smisla reči posvećene slozi, solidarnosti i saradnji među ljudima koliko imaju ovde, na polju Kosovu, koje je simbol nesloge i izdaje.

U pamćenju srpskog naroda ta nesloga je bila presudna za gubitak bitke i za zlu sudbinu koju je Srbija podnela punih pet vekova.

Pa čak i ako sa istorijske tačke gledišta ne bi bilo tako, ostaje izvesno da je narod svoju neslogu doživeo kao svoju najveću nesreću. I obaveza naroda je zato da je sam otkloni da bi sebe ubuduće zaštitio od poraza, neuspeha i stagnacije.

Srpski narod je ove godine postao svestan nužnosti svoje međusobne sloge kao neophodnog uslova za svoj sadašnji život i dalji razvoj.

Uveren sam da će ta svest o slozi i jedinstvu omogućiti Srbiji ne samo da funkcioniše kao država, već da funkcioniše kao uspešna država. Zato i mislim da to ima smisla reći baš ovde na Kosovu gde je nesloga jednom tragično i za vekove unazadila i ugrozila Srbiju i gde obnovljena sloga može da je unapredi i da joj vrati dostojanstvo. A takva svest o međusobnim odnosima predstavlja elementarnu nužnost i za Jugoslaviju – jer se njena sudbina nalazi u združenim rukama svih njenih naroda. Kosovska bitka sadrži u sebi još jedan veliki simbol. To je simbol junaštva. Njemu su posvećene pesme, igre, literatura i istorija. Kosovsko junaštvo već šest vekova inspiriše naše stvaralaštvo, hrani naš ponos, ne da nam da zaboravimo da smo jednom bili vojska velika, hrabra i ponosita, jedna od retkih koja je u gubitku ostala neporažena.

Šest vekova kasnije, danas, opet smo u bitkama, i pred bitkama. One nisu oružane, mada i takve još nisu isključene. Ali bez obzira kakve da su, bitke se ne mogu dobiti bez odlučnosti, hrabrosti i požrtvovanosti. Bez tih dobrih osobina koje su onda davno bile prisutne na polju Kosovu. Naša glavna bitka danas odnosi se na ostvarenje ekonomskog, političkog, kulturnog i uopšte društvenog prosperiteta. Za brže i uspešnije približavanje civilizaciji u kojoj će živeti ljudi u XXI veku. Za tu nam je bitku pogotovo potrebno junaštvo. Razume se nešto drugačije. Ali ona srčanost bez koje ništa na svetu, ozbiljno i veliko, ne može da se postigne, ostaje nepromenjena, ostaje večno potrebna.

Pre šest vekova Srbija je ovde, na polju Kosovu, branila sebe. Ali je branila i Evropu. Ona se tada nalazila na njenom bedemu koji je štitio evropsku kulturu, religiju, evropsko društvo u celini. Zato danas izgleda ne samo nepravedno već i neistorijski i sasvim apsurdno razgovarati o pripadnosti Srbije Evropi. Ona je u njoj neprekidno, danas kao i pre. Razume se, na svoj način. Ali takav koji je u istorijskom smislu nije nikad lišio dostojanstva. U tom duhu mi danas nastojimo da gradimo društvo – bogato i demokratsko. I da tako doprinesemo prosperitetu svoje lepe, i u ovom trenutku nepravedno napaćene zemlje. Ali i da tako doprinesemo naporima svih progresivnih ljudi našeg doba, koje oni čine za jedan novi, lepši svet.

Neka večno živi uspomena na kosovsko junaštvo!

Neka živi Srbija!

Neka živi Jugoslavija!

Neka živi mir i bratstvo među narodima!