sreda, 29 marta, 2023

Srbija do Melburna

Slične objave

Podeli

Autor 

Dragan Banjac (foto: portalforum.rs)

Znanci me nikad ne bi pisali u – bilo kakve navijače. Inače, kada se to na ovim našim prostorima pomene u prvi mah se pomisli da si simpatizer fudbalskog ili nekog drugog kluba i balkanci (mentalna odrednica) su to po pravilu sa zanosom, strašću, okoreli, zadrti, nepomirljivi, jednom rečju – zagriženi.

Navijanje me nije obuzelo ni u mladalačkom dobu, iako sam tada (nakon podsećanja na deset godina od avionske nesreće iznad Minhena) postao dečački simpatizer Mančester junajteda. Džordž Best, Bobi Čarlton, Denis Lou… Vremenom je i to splasnulo, pogotovo otkako je sa kormila otišao sir Aleks Ferguson a danas sam to sveo skoro na nulu jer nikako da prihvatim jednog igrača (Megvajer), suklatu, kojem bih teško dozvolio i prisustvo na tribinama Old traforda. Dok je postojala Juga imao sam izvesnih simpatija za splitske bileDinamo Rudija Belina, Slavena Zambate, Velimira Zajeca, Partizana Milana Galića i Momčila Vukotića, za Velež Dušana Bajevića, Envera Marića, Franje Vladića, Vahida Halilhodžića i Semira Tecea, Željezničara Ivice Osima, Sarajeva Safeta Sušića… Ali to se ni u kom trenutku nije moglo podvesti pod navijanje. Neke poznatije igrače sam upoznao. Predraga Pašića, čuvenog golmana Slobodana Janjuša a i danas drugarim sa jednom fudbalskom legendom (čovik i po!) Dževadom Prekazijem…

Za Novaka Đokovića nikad nisam imao sipmatije.

U vreme kada je hitao ka svetskom vrhu postojao je dugo već na toj sceni veliki i neponovljivi Švajcarac, Rodžer Federer. Pre možda desetak godina na jednom familijarnom okupljanju to sam prozborio javno i umalo me je rodbina linčovala. On je „naš“ graknuli su. Pa šta ako je „vaš“, zaurlao sam. To ih je malo smirilo (Srbin razume samo oštro, silu…) nakon čega sam im ispričao da je Federer svojevremeno predao finalni meč na Australian Open-u jer je dobio vest da mu je u Švajcarskoj preminuo prvi učitelj tenisa. I pored činjenice da mu ja tekmac u završnici turnira bio nedorastao, otišao je i poklonio se senima svog prvog trenera.

Kada je preminula Novakova „prva učiteljica“ Jelena Genčić, Đoković nije sledio primer Rodžera Federera.

Zašto? Valjda je mali format. Poslao je telegram. Je li to bilo dovoljno? Naravno da nije, ali to je najviše što se moglo očekivati od mladića koji se „popeo visoko“ i zaboravio svoje početke. Tada je on već pajtos sa omalenim lopovom (Vuk Jeremić) koji je predsedavao Teniskim savezom i ubogim Borisom Tadićem koji se samo predstavljao „ja kao predsednik Srbije, ja kao…“. Znao je Novak da se pridruži i velikosrpskoj kliki (može i klici ali mi se čini rogobatno), sa Matijom Bećkovićem i četničkim srpsko-crnogorskim ološem, prilikom nekih crkvenih derneka po „durigom okom u glavi“, sve u službi negiranja crnogorske nezavisnosti i nacije.

E, tada su me moji nadjakali, „sa’ranili“.

Koristim ovu priliku i za nešto o Jeleni Genčić, više od uobičajenog da je otkrila Moniku Seleš i Đokovića. U vreme kada je napustila ovaj svet beogradska palanačka čaršija divanila je da Njujork Tajms jednom prigodom napisao da je najbolji ženski trener na svetu i da svoje umeće nije unovčila. Za nju su govorili i da je žena koja je simbolizovala nekadašnji duh Beograda, a „stvarala“ je i Ivu Majoli, Mimu Jaušovec, Gorana Ivaniševića, teniske face koje su obeležile beli sport u svetu i kod nas.

Kada je sredinom prošlog veka uzela reket u ruke i počela da trenira na teniskim terenima JNA u Beogradu, Jelena Genčić nije ni sanjala da će jednog dana imati osvojene tridesetdve (32) titule najbolje jugoslovenske teniserke. Rođena je 9. oktobra 1936. u Beogradu. Jelena je bila jedno od sedmoro dece u bogatoj porodici Genčića. Njen deda Lazar bio je prvi hirurg u Srbiji, a njegov brat ministar unutrašnjih poslova u Vladi Nikole Pašića. U njegovoj porodičnoj kući danas je Muzej Nikole Tesle.

Početkom prošlog veka, na obodu Beograda, blizu kukurizišta, nikla je kućerina s velikom okućnicom. U njoj je rođena Jelena Genčić. Kuća je na istom mestu, kukuruza ni na vidiku, tu su odavno „posađene” luksuzne vile. Kraj je poznat kao Dedinje. (Nekad su ga zaposedali bogati Beograđani, danas politikantska fukara i lopovi novog doba.)

Uz sport, Jelena Genčić je najviše volela rad na televiziji gde je provela 45 godina. Na Televiziji Beograd (RTB) je radila od njenog osnivanja, a u nju je stigla kao član Kino kluba “Beograd”. Bila je asistent režije i režiser, na svim emisijama, od Dnevnika do dokumentaraca. Radila je i u školskoj redakciji, ali nikada u Sportskoj.

Završila je i srednju muzičku školu na odseku za klavir, po obrazovanju je istoričar umetnosti, a diplomirala je, kako je govorila, “iz inata”. Svoje interesovanje za filozofiju objašnjavala je rečima da “nije želela da joj neko nešto objašnjava”.

Onda nije čudno što mladić koji je čitavog života samo udarao žutu lopticu nije imao sluha da na večni počinak isprati veliku Jelenu Genčić. On, ipak, nije Federer! Na komemoraciji njegovo pismo pročitala je Novakova majka. “Ostavila si neizbrisav trag u našem tenisu. Dužni smo ti svi koji smo danas sa reketom u ruci. Obećavam ti da ću se potruditi da tvoje ime prenesem na buduće generacije i da tvoj duh večno bude prisutan na teniskim terenima. Preminula je Jelena Genčić, ali njen duh je uvek prisutan. Njena mudrost i dalje odzvanja u mojoj glavi i zahvalan sam joj beskrajno na svemu što je uradila za mene i moju familiju. Volim te Jeco”. Ali – nije došao!

U jednom davnašnjem tekstu napisao sam da nisam njegov fan ali da poštujem ono što je uradio, što se može sažeti u – trud i talenat. Sve ostalo, njegovo, poslednjih godina malo tupavo zahvaljivanje publici nakon pobeda posebno, skladištim u rubriku bez stila.

Prošle godine desila se deportacija. Novak je pokušao da izigra australijske propise, ušao je na zeleni kontinent bez vakcine, stavljen je u izolaciju, potom je deportovan. Srbi su zbog toga patili, kukumamčili, optuživali vasceo beli svet, zapad, SAD, EU, novi svetski poredak a Nole Nacionale nije dobio priliku da osvoji desetu titulu na AO. Ove godine nešto propisa u vezi sa koronom je izmenjeno, na tom tasu ima natruhe ekonomsko-finansijske isplativosti turnira (lova!) i Novak se našao najpre na turniru u Adelaidi, potom i na Australian Open-u u Melburnu. Ide mu dobro, pri kraju je… Šanse za tron su velike.

Međutim, Đoković na svojim plećima ima svog oca Srđana, budaletinu, Srbiju i njenu muku (Kosovo, Rusiju, Ukrajinu, Putina, vagnerovce, Aleksandra Vučića…) koju je sve to na grbaču dobrim delom navukao i svojom krivicom.

Na tribinama vučićevci, blentavi Srbi sa srpskim bandijerama i slikama ruskog zlikovca Vladimira Putina. Budalesaju se u ime svih nas, predsednik zadovoljno seiri. Đokovićev otac Srđan stao je uz „neke Ruse“, putinovce koji na prsima ističu veliko Z, i kliče „Živeli Rusi!“ Ne bi u tome bilo ničeg rđavog da se ne radi o podršci ruskog ubijanja Ukrajine. Ali, kako to Srbi podržavaju u zabrinjavajućem procentu („Srbi ne vole Rusiju i Ruse nego Putina“, prof. Nenad Prokić) onda su to, kako bi rekla premijerka, dobri i vaspitani momci.

Iako Đoković ne treba da snosi krivicu za ispade navijača (koji će ići ća) mogao je da se ogradi od njihovog nedoličnog ponašanja, od očevog performansa takođe. Ovako mu ostaje čuđenje zašto ga publika ne podržava. Govorka se da bi Đoković trebalo da se kandiduje za predsednika Srbije. Divan predlog, tu je i predsednikov sin. Ko zna!

Mogu šta god hoće ali neće moći dokle hoće, veli narodna. „Velika petorka“ stiska obruč, sačekajmo koji mesec.

1 KOMENTAR

Comments are closed.