petak, 3 februara, 2023

Komemoracija Latinki Perović: Najbolji odlaze kad su najpotrebniji

Slične objave

Podeli

BEOGRAD, 20. decembra 2022. – U Centru za kulturnu dekontaminaciju (CzKD) večeras je održan komemorativni skup povodom smrti istoričarke Latinke Perović.

O Latinki su govorili iatoričari Petar Žarković, Olga Manojlović Pintar, Dubravka Stojanović, Srđan Milošević, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji Sonja Biserko, preduzetnik Dušan Mijić, urednik Novog magaziina Mijat Lakićević, Zoran Vuletić, predsednik Građanskog demokratskog foruma (GDF), psiholog i političar Žarko Korać, Veselin Vukotić iz Podgorice.

Glumica Olivera Ježina koja je iščitala besedu sarajevskog istoričara Husnije Kamberovića (avion iz Sarajeva danas nije poleteo za Beograd) i bivšeg jugoslovenskog ministra inostranih poslova Budimira Lončara., a glumac Milutin Dapčević oproštajno pismo bivšeg slovenačkog predsednika Milana Kučana.

Lončar: Odlazi, odnosno otišao je još jedan, jedan od posljednjih, boraca za svijet kakav je mogao i morao biti. Latinka ga je sanjala sve do kraja

Budimir ‘Leko’ Lončar: Svaki je oproštaj, a pogotovo onaj definitivni, težak. Pogotovo kada je riječ o nekome poput Latinke Perović.

Ispratiti Latinku samo s riječima gotovo je nemoguć zadatak. Čak i za mene koji sam je znao godinama i koji imam privilegiju da mogu reći da smo bili prijatelji. Bili smo i prijatelji i suputnici i suborci na jednom historijskom putu koji, gledan iz današnje perspective, možda graniči s utopijom kojoj je nedostajalo samo malo da se pretvori u realnost.

Latinka je bila vodeća ličnost liberalne struje u Savezu komunista Srbije. Imala je ideje i viziju daljeg razvoja i Srbije, ali i Jugoslavije, viziju koja je bila ispred vremena u kojemu je živjela. Suočila se s time kada su srpski liberali odbačeni, gurnuti na marginu, praktično izopćeni. Je li zbog toga odustala, je li promijenila mišljenje? Naravno da nije. Ostala je uvjereni liberal, ne okrečući leđa svojoj komunističkoj prošlosti, do kraja života.

Latinka je bila i jedan od najupornijih glasova otpora nacionalizmu, onom zlu koje je u osnovi onakvog raspada Jugoslavije, kakvoga smo morali doživjeti. Bila je i ostala nepokolebljivi borac protiv nacionalizma, ne samo srpskog, ali s obzirom na okolnosti – u prvome redu srpskog. Shvaćala je kamo vodi zatvaranje u uske nacionalne torove, upozoravala je, prosvjedovala je. Nisu je htjeli ni čuti, ni poslušati. Je li zbog toga odustala, je li zbog toga zamuknuo njezin glas otpora? Naravno da nije.

Olivera Ježina (Foto: portalforum.rs)

Latinka je bila historičar. Povijesti se nikada nije odrekla, a naglašeno joj se posvetila od vremena kada joj je svako političko djelovanje bilo onemogućeno. Ona je jedan od rijetkih ljudi koji su pokazali i volju i sposobnost ne samo da povijest izučavaju, nego i da od nje uče. Učila je i izvlačila prave zaključke. Govorila je, pisala je, upozoravala je. Niti su je slušali, niti su je htjeli čuti – mislim, naravno, na one koji su donosili ključne političke odluke. Da li ju je to obeshrabrilo? Naravno da nije. Svojom je dužnošću i odgovornošću smatrala stavljati svoje znanje i poznavanje povijesti u službu općeg interesa i ona je to do zadnjeg daha radila.

Latinka je bila humanista. U svemu što je radila, u svemu što je promišljala, u svemu što je govorila i pisala, čovjek je bio u središtu. Zbog čovjeka, zbog ljudi, zbog općeg dobra prihvatila je i da bude bačena na marginu kao liberal, i da je nacionalisti etiketiraju kao neprijatelja svojega naroda, i da je falsifikatori povijesti žučljivo napadaju, ili da je potpuno ignoriraju. Da li ju je to obeshrabrilo? Naravno da nije.

Bila je čvrsta, postojana, principijelna, bila je – poštena, a malo je danas onih za koje se to bez ikakve zadrške može reći.

Opraštajući se s mojom dragom i poštovanom prijateljicom, čiju neponovljivu nježnost znaju i pamte samo oni koji su imali privilegiju ubrajati se u krug njezinih prijatelja, opraštajući se s mojim drugom i suborcem, ne mogu a da se ne zapitam, baš kao što sam se zapitao i prilikom oproštaja od Marka Nikeziča: kako bi izgledala naša povijest, kakvi bismo bili danas i gdje bismo bili, da srpski liberali nisu pometeni s političke scene.

S tim pitanjem ispraćam Latinku. Borila se za ono najviše i najuzvišenije. Doživjela je početak ostvarivanja toga sna, ali i njegovo pretvaranje u nešto što nije bilo ni blizu onome čemu je težila. Da bi na kraju doživjela i kravvi raspad Jugoslavije. Smrću Latinke Perović odlazi još jedan gigant srpske, ali i jugoslavenske političke, znanstvene i javne scene. Neponovljiva osoba, skromna, samozatajna, odlučna i hrabra.

Odlazi, odnosno otišao je još jedan, jedan od posljednjih, boraca za svijet kakav je mogao i morao biti. Latinka ga je sanjala sve do kraja.

Vuletić: Dosledno ćemo pratiti njen pravac

Zoran Vuletić (Foto: portalforum.rs)

Opraštajući se od Latinke Perović, predsednik GDF Zoran Vuletić je počeo sa Ivom Andrićem: Ponavljam sam sebi da osim ove Avlije ima i drugog i drugačijeg sveta, da ovo nije sve, i nije zauvek. I trudim se da to ne zaboravim i da ostanem kod te misli.”  Ivo Andrić, Prokleta avlija.

“Latinkin politički život je najdosledniji u novijoj srpskoj istoriji. I pod Titom i posle njega bez premišljanja je davala podršku najprogresivnijim politikama, sve svoje snage je ulagala u modernizaciju političke misli, i u Jugoslaviji i u Srbiji. Za razliku od samorazvikanih patriota, bila je hrabri borac protiv korumpiranog političkog slepila u Srbiji. Srbija joj to zlopamti umesto da joj bude zahvalna. Nesvesna Srbija seče malobrojne zdrave grane koje su joj preostale, seče i gazi političku pamet, tako retku u Srbiji.”

“Latinku sam upoznao 2006. u Liberalno demokratskoj partiji. Nikada nije odbila nijedan poziv na razgovor, osećala je bliskost sa ljudima u LDP-u, a posebno sa mladima. Satima su trajali razgovori na kojima je uvek odmereno govorila i strpljivo slušala sagovornike. Plenila je blistavim umom i neodoljivim šarmom. Svi koji su je upoznavali su isprva bili zatečeni njenom skromnošću i nenametljivošću. To su osobine koje se našalost retko sreću kod veoma inteligentnih ljudi. Videla je u LDP-u potencijal koji je mogao i morao da bude politički artikulisan u dužem vremenskom periodu kako bismo kao društvo počeli da razumemo vreme i svet u kome živimo. Izostanak tog razumevanja nas definitivno svrstava u društva bez sposobnosti za razvoj i napredak, kako je i sama govorila. Poslednje tri godine bila je sa nama u Građanskom demokratskom forumu, članica Političkog saveta, žena koja je učinila naš Forum izuzetnim, a sve nas ponosnim. Svi znamo da je Forum još uvek daleko od šire javnosti, ali Latinka je uvek isticala važnost postojanja takve političke misli. ‘Vreme je značajan faktor u politici, važno je opstati i ne treba uvek žuriti’, govorila je”.

Foto: portalforum.rs/Goranka Matić

Na kraju, rekao je Vuletić, moram da istaknem da istina uvek dođe na svoje, tako da se nahijska duša Srbije boji istine, a ne Latinke. Oni koji bi da konzerviraju Srbiju u prokletoj avliji i čiji su napadi usmereni na Latinku, znaju jako dobro da je ona govorila surovu istinu i raskrinkavala laži na kojima počiva njihova prokleta avlija.

Sovjetizovana pravoslavna Srbija se nalazi usred Evrope, geografija se ne može korumpirati, na žalost svih korumpiranih u Srbiji. Na nama, ovde prisutnim, je da čuvamo uspomenu na dragu Latinku, a najbolje ćemo to učiniti ako dosledno pratimo njen pravac ka modernoj Srbiji koji će nas uz geografsku poziciju svrstati i u političku – Srbiju na Zapadu, rekao je na kraju Zoran Vuletić.

Petar Žarković: Pred partijskom komisijom odbila je da izvrši samokritiku

Petar Žarković (Foto: portalforum.rs)

Istoričar Petar Žarković: Poštovani članovi porodice, dragi prijatelji, draga Latinka, holandski istoričar, Johan Hojzinga, govorio je kako istorija kao nauka predstavlja jednu specifičnu duhovnu formu u kojoj se jedna kultura razračunava sa svojom prošlošću. U ogledavanju srpskog društva kroz turbulentnu prošlost, punih pola veka postavljalo se pitanje ko su bili srpski partijski liberali? Za kritičare različitih ideoloških opredeljenja ocena je bila skoro pa jednodušna i negativna: od izdajnika interesa radničke klase i zastupnika demokratije građanskog tipa, do slike represivnih titoista i pobornika „kolonijalne svesti“. Ipak, takva jednostrana slika često je znala više da govori o lutanjima i nedaćama srpskog društva u savremenosti, nego što je nameravala da uvaži potrebu da se u razumevanju jednog istorijskog period ostavi preko potrebni utisak celine, i to prelomnog perioda u istoriji socijalističke Jugoslavije i delovanja jedne posebne generacije srpske levice. „Plašim se da nas neće razumeti”, bila je Nikezićeva bojazan početkom 1990-tih.

Latinka je imala 35 godina kada je postala sekretarka CK SK Srbije. Iza nje je stajao uspešno okončan fakultet, dva magistrata i već dovoljno primetna javna angažovanost. U pretežno muškom svetu jugoslovenske i srpske politike, bila je prodorna, jasna i energična. Iako dosta mlađa od ratne generacije, niti jednog trenutka se nije povlačila ili povijala, zvali se oni Tito, Kardelj ili Bakarić. „Ne vredi se boriti protiv starih bogova, ako ne ukinemo mogućnosti da se stvaraju novi.“, bila je njena čuvena rečenica početkom 1970-tih.

U kontekstu jednog autoritarnog sistema, sovjetske invazije na Čehoslovačku, studentske pobune i začetaka nacionalnih sporova, srpsko reformsko rukovodstvo spremno je izražavalo sva početna nadanja jugoslovenskog demokratskog socijalizma – efikasne i jake institucije, više participacije, prodor stručnih i mladih ljudi, racionalnost u ekonomiji, povezanost sa svetom i nadasve jedan čvrst unutarjugoslovenski dogovor, za neku bolju i sigurniju budućnost. Po prvi put to su bili ljudi koji su umeli i znali šta da kažu, govorio je pisac Slobodan Selenić. Bio je to najbolji model evropskog srbijanstva, kako ga je na kraju opisao Ivan Đurić. Model koji ipak nije istrpio ograničenja vremena i sistema u kojem je delovao.

Latinka je često znala da mi kaže: „Žarkoviću, trudili smo sa da budemo pre svega odgovorni ljudi”. Bila je uvek svesna da je u razgovorima sa mnom objekt istorijskog posmatranja, kao i da ne postoji samo jedna intepretacija istorijskih događaja. Lična svedočanstva nisu dovoljna, potreban je mukotrpan rad, kaluđerski posao kako je često naglašavala, precizan naučni jezik i konstantan naučni dijalog. Ako je politika monolitna, ne mora da bude i istoriografija.

Sećanje na nju ne može, a da ne izostavi brojne prijateljske savete, dobronamernu kritiku, sadržajne višesatne razgovore, gomilu knjiga za preporuku, i možda iznad svega njenu toplu ljudsku reč i razumevanje. Ali sećanje na nju koje ipak dominira jeste ono koje se podjednako stvaralo i pre 50 godina, i do pre sam njen odlazak, a to je visoka profesionalnost i radna etika. Pred partijskom komisijom 1974. Latinka je odbila da izvrši samokritiku, i članovima komisije poručila kako kod nje ne postoji gorčina, da ona samo pokušava da razume stvari i procese. „Radije ostajem sa svojim knjigama i pokušavam da uradim ono što se u tim granicama može uraditi“. I kao političirka i kao istoričarka, Latinka od sebe i svojih kolega nije očekivala ni više ni manje. Hvala joj na tome, rekao je Žarković

Bivši slovenački predsednik za vreme svog boravka u Beogradu imao je česte razgovore sa Latinkom Perović. Svaki tazgovor sa njom bila je “privilegija”, napisao je Kučan i na kraju konstatovao da “najbolji odlaze kada su najpotrebniji”.

U prepunoj sali Centra za kulturnu dekontaminaciju (koji mediji nisu ispratili) bili su i Rade Veljanovski, Nenad Prokić, pisac Dragan Velikić, Branislav Grubački, Branka Mihajlović, Vuk Drašković, Ivan Čolović, advokat Nikola Barović, Vesna Pešić, Lino Veljak, Staša Zajović, Nataša Mićić, Zagorka Vuletić, Ivan Kuzminović, Rade Radovanović, Lula Mikijelj i drugi.

D. B.