petak, 3 februara, 2023

Mu(n)dijal

Slične objave

Podeli

Svetislav Basara

Današnju subotu, dan za kulturu, posvećujemo kulturi fudbala i fudbalskog navijanja. Krenimo na posao. Majstor mistifikacija i autoironije Borhes u jednom intervjuu s kraja sedamdesetih izjavio je da su dva najbolja pokazatelja posrnulosti modernog doba globalna popularnost fudbala i masovna čitanost njegovih dela. Od tada naovamo, čitanost Borhesovih priča je sve više opadala, dočim je popularnost fudbala progresivno rasla.

Da bih ustanovio dokle je svet dogurao na poslu sveopšteg propadanja, posvetio sam posle više decenija nešto više pažnje svetskom prvenstvu. Nisam, naravno, preterivao. (Silom prilika) sam odgledao polovinu utakmice Srbija – Brazil, celu utakmicu Srbija – Kamerun, sve skupa četrdesetak isprekidanih minuta drugih utakmica, juče sam odgledao meč Srbija – Švajcarska – već znam rezultat, ali neću da vam kažem – i to će biti to.

Mnogo više od utakmica i same igre – koja je, istini za volju, bila kao u stara dobra vremena – interesovalo me je šta se radi na tribinama, klupama za rezervne igrača i način na koji nacionalni novindžiluci – u datom slučaju srpski i hrvatski – mitologizuju i politizuju fudbal.

Nije me, recimo, iznenadilo što je reprezentacija Kameruna, sasvim u duhu afričke tradicije, na Mundijal dovela šarmantne plemenske vrače i vračare, ali me je prijatno iznenadilo što reprezentacija Srbije u Katar nije dovela Vidovitu Zorku i Baba Kuranu da omađijaju protivničke timove, mada ne mogu garantovati da rečene dame nisu bile na tribinama.

Nije me nadalje iznenadilo – i ranije sam to viđao – što je stajling navijača iz zemalja koje se smatraju vrlo civilizovnim upadljivo sličan stajlingu kamerunskih vračeva. A priznajem da mi je bilo drago što su glede kiča, budalesanja i cirkusiranja navijači Hrvatske – i elitni i sirotinjskorajetinski – uveliko nadmašili navijače/ice Srbije.

Kao bivšem zaljubljeniku u fudbalsku (igru starog kova), nije mi promaklo ni da navijače (svih zemalja i boja) savršeno boli qwrz za fudbalsku igru, da im je važna samo pobeda (po svaku cenu), a da im je najvažniji lični publicitet i utisak koji će u svojim otadžbinama ostaviti u direktnim prenosima.

Onomad napisah da država Srbija ne bi smela dozvoliti da se državni simboli zapandrčavaju na kuhinjske krpe i kupaće gaće. Nadam se da će neki moj hrvatski kaunterpart isto to spočitnuti državi Hrvatskoj. Nije, naime, bilo na Mundijalu hrvatskog (žesnskog) dupeta i (muške) sise na kojima nije bila šahovnica, a kao velika pobeda Hrvata, Hrvatstva i Hrvatske upisano je razvijanje najdužeg (200 metara) barjaka na svetskom prvenstvu.

Da li je bila stvar više sile ili svesne odluke, ne znam, bilo kako bilo, dobro je što srpska visoka politička delegacija nije došla u Katar i što je navijački posao prepustila starletama i đuturimima. Tako su propustili da od sebe – posredno i od svoje zemlje – naprave ono što su od sebe i Hrvatske napravili Kolinda GK i Milanović sa suprugom Jovankom, tj. Bantustan.

(Famozno, Kurir, 3. decembra 2022)