petak, 9 decembra, 2022

Vukovar, šta to beše?

Slične objave

Podeli

Ni tridesetprva godišnjica nije trznula srpske duše. Još jedna godišnjica povodom koje većinska Srbija nije zarezivala ni „za ič“. Neće biti da im nije znano šta je JNA, ojačana teritorijalcima i paravojnim formacija Vojislava Šešelja i Vuka Draškovića, i bratijom Željka Ražnatovića…

Piše: Dragan Banjac

Već poduže nisam iščitao tekst (ne računajući svaki od Viktora Ivančića) koji mi je legao kao friško razmišljaanje (komentar) splitske koleginice Heni Erceg u Mladini a koji sam brže-bolje pokupio sa portala tačno.net i preneo na portalforum.rs.

Posetiocima ovog portala koji su među najboljom čitalačkom publikom na ex-yu prostorima odmah izvinjenje (priča se da smo sujetni kao lekari) što ću dosta tog teksta i ovde ponoviti.

Heni Erceg (foto: mladina)

Šira slika ovih prostora, navodi Heni u podnaslovu, ukazuje na istoznačnu, sveopću negaciju vlastitih ratnih zločina, a tranzicijska pravda, suočavanja s prošlošću… tek su iluzija za izlaz iz mračnog limba (predvorje raja – prim. D. B.) u kojemu nepomirljivo plutaju ovdašnje državice.

Da, gurnuo sam ga pod auto, ali nisam kriv jer me je na to nagovorio drugi prolaznik. Zato sam i ja u neku ruku žrtva. Tako bi pronicljiviji mogli čitati natpis na spomen ploči, prikucanoj na derutnu zgradu bivšeg logora Morinj u Crnoj Gori, što su je postavili ministri obrane i vanjskih poslova te države, a u znak isprike brojnim civilima i hrvatskim vojnicima koji su 1991. zaglavili u tom logoru.

„Znači, na spomen obilježju – gdje revizionizmu ne bi trebalo biti mjesta – stoji slijedeće: “Tokom velikosrpske agresije na Hrvatsku ovdje je bio logor za zatočene hrvatske civile i branioce. Sjećamo se zločina počinjenih da bi se osramotili ime i duh Crne Gore. Izražavamo žaljenje za sve patnje koje su preživjeli zatočenici…“

Ovo je povod. Tekst na ploči. Čim sam ga prvi put iščitao na fotosu temperatura, verovatno i TA, što bi rekli doturi, su mi skočili. Gospodo, junačni (samo u priči) Crnogorci, mogli ste (ako ste već smogli neku snagu) na tu ploču uklesati nešto što bi bila potvrda onog što vam poslednjih decenija nedostaje a čime ne prestajete da se dičite – čojstvom u junaštvom. I odmah da raščistimo: ne kanim više činit banju kako bi rekli moji dragi gospari u vašem moru, jer mi je već decenijama dobro i grčko, ali u delu od Molunta naviše – vrlo rado!

ŠTA KAŽE HENI: „Doista, na prvi pogled zvuči pošteno i na ovim prostorima rijetko suočavanje s vlastitom prošlošću kada su 1991. vojnici te države mjesecima uništavali Dubrovnik, a u logoru Morinj zatočene civile i branitelje mučili, nekolicinu i ubili brutalnim premlaćivanjem. I čini se u prvi mah kao iskrena isprika žrtvi, to jest zatočenim i mučenim Dubrovčanima“.

„Ali nije tako, jer tu je još jedna žrtva, a to je sama Crna Gora čije su ’ime i duh osramoćeni’. Od koga? E, to se dakako podrazumijeva – od Srbije, naime, koja je Crnu Goru te 1991. posve nevinu, a ne kao agresivno „drugo oko u glavi“, uvukla u svoju velikosrpsku teritorijalnu ekspanziju, čiji je Dubrovnik imao biti sastavni dio“.

„Naravno, reći ćete da je plemenita svaka, ma kakva, isprika za zločin, ali smije li se čak i tako rijetke spomenike krstiti lukavim revizionizmom i koristiti za unutarpolitičke obračune koji su u Crnoj Gori – duboko podijeljenoj na autentične Crnogorce i one koji se rado smatraju dijelom „srpskog sveta“ – stalno prisutni? U kamen uklesati da je i Crna Gora bila žrtva velikosrpske agresije znači umanjivati žrtve Morinja, relativizirati vlastitu odgovornost za rušenje Dubrovnika, ili kao što kaže crnogorski ministar vanjskih poslova: “Zatvarajući vas u ovaj logor, ona je zatvarala sebe i zbog toga ne manja žrtva od vas u ovom logoru bila je i Crna Gora“. Je li onda riječ o nedvosmislenoj isprici ili o političkom igrokazu čiji je simbol trebala biti spomen ploča na kojoj je kao jedini stvarni krivac imenovan velikosrpski agresor? Koji je tobože Crnu Goru, mimo njene volje, uvukao u rat, njenu dugotrajnu opsadu Dubrovnika, rušenje, paljenje Konavala, otvaranje logora…“

JEDNA NOĆ U ZELENIKI: Heni kaže da je jednu noć u studenom ’91, provela u luci Zelenika u Boki Kotorskoj. „Samo jedna noć straha, uz pucanje i pijano pjevanje ’junačkih crnogorskih pjesama’ učinila je da ne pravim razliku između velikosrba i velikocrnogoraca.

„Jesam li bila u pravu? Tada sigurno jesam. I upravo zato spomen ploče žrtvama iz toga razdoblja ne smiju imati političku, još manje revizionističku konotaciju, u protivnom one su tek pokušaj isprike, a ne isprika stvarna. Jer i ako je bila zavedena od strane Srbije, to Crnu Goru iz 1991. ne čini žrtvom, nego aktivnim sudionikom u razaranju Dubrovnika ili otvaranju logora Morinj, a o čemu svjedoče i presude Haškog tribunala dvojici zapovjednika crnogorske vojske zbog krivnje za ratne zločine nad civilima i granatiranje Dubrovnika. I još, Crna Gora se 2000. ispričala Hrvatskoj zbog agresije na dubrovačko područje, da bi jednom spomen pločom tu ispriku relativizirala, čitavu krivnju izmjestila izvan institucija svoga ondašnjeg režima i unatoč tome što je prije nekoliko godina isplatila odštetu bivšim logorašima Morinja“. (Bravo, Heni!)

„To je jedna strana priče o raspolućenoj Crnoj Gori u kojoj  spomen ploča u Morinju ima tek posrednu vezu s Hrvatskom, a zapravo govori o nepomirljivosti crnogorske i prosrpske grupacije u toj državi. Zato druga strana priče svjedoči o tome da Crna Gora danas jest žrtva vanjskih, ali i unutrašnjih velikosrpskih aspiracija, pa otuda i brza smjena inicijatora morinjske spomen ploče, otuda i naredba prosrpskog šefa tehničke Vlade o njenom uklanjanju, s ciničnim obrazloženjem da nisu ispunjeni zakonski uvjeti za njeno postavljanje, da je prekršen Zakon o spomen obilježjima, a prekršiocima prijete kazne do tri godine zatvora“.

NEGACIJA ZLOČINA: Sve je „prekršaje i nepostojanje relevantne dokumentacije“ utvrdila inspektorica za kulturna dobra i baštinu. Baš zanimljivo kako 1991. Dubrovnik nije smatran kulturnom baštinom, pa ga se zato i moglo s crnogorskog teritorija tako nemilosrdno „ubijati“. I samo jedan mali spomenik, s aluzijom na srpsku krivnju, bio je nacionalistički okidač, dostatan da mještani Morinja – koji su prije 31 godinu dobro znali da im u mjestu postoji logor u kojemu se Hrvate do smrti prebija – na dan otkrivanja ploče blokiraju cestu, a među onima koji i danas sanjaju Crnu Goru kao dio Srbije bio je i, nikada kažnjeni, zapovjednik toga zloglasnog logora“. (Verovatno je i to stalo u škatulu gde im je čojstvo u junaštvo.)

SRBIJA I VUKOVAR: U prošli petak u Beogradu je bio musav dan. S tmurnog neba padala je sitna kiša, ljudi su se već uvlačili u zimski mondur. Takva je bila i subota, a slično je ovonedeljno pre podne kada ovaj tekst ide svom kraju. U petak mi se zbog tridesetprve godišnjice Vukovara nešto grčilo u stomaku ali sam morao da odem do Srpske akademije nauka i umetnosti, zloglasne SANU iz koje su tolika zla izašla.

Žene u crnom isred SANU (Foto: portalforum.rs)

Većina stanovnika glavnog grada (i građana Srbije) ne želi da se seća vukovarske klanice (JNA i srpske paravojne formacije), to nisu želele sve garniture vlasti počev od tvorca (rata na prostorima Jugoslavije) Slobodana Miloševića, a pogovoto sadašnja. O Vukovaru i zlodelima govore još samo Zoran Vuletić i Rade Veljanovski, čelnici Građanskog demokratskog foruma i Staša Zajović iz organizacije Žene u crnom. I tačka!

Dakle, u petak, 18. novembra Vukovara su se prisetile Žene u crnom i nekolicina poštovaoca ovih heroina, stajanjem ispred SANU, e da bi podsetile srpsku javnost u Knez Mihailovoj ulici na ono što se u ovom gradu i njegovoj okolini dešavalo 1991. godine.

Jugoslovenska narodna armija (JNA) držala je ovaj grad pod opsadom 87 dana. Za to vreme ubijeno je više od 1.000 civila, ranjeno oko 25.000, a nesrpsko stanovništvo je proterano. Na obližnjem poljoprivrednom dobru Ovčara ubijeno je više od 200 bolesnih i ranjenih zarobljenika Vukovarske bolnice. U urbicidu je razoren skoro čitav grad, a kroz logore u Srbiji (Aleksinac, Begejci, Beograd, Niš, Sremska Mitrovica i Stajićevo) prošlo je više hiljada zarobljenika. Ovo piše na jednom panou Žena u crnom čiji mirni protest je obezbeđivalo sedam-osam policajaca. Da bitange evropske i belosvetske imaju prst obraza izopštile bi ovu zemlju, njeno vođstvo i narod koji ovakvu administraciju podržava. Navešću samo nekoliko jakih razloga: Vukovar, Sarajevo, Mostar.

Dragan Banjac ispred vukovarskog DUTY FRE SHOP-a (Snimio: Nikola Todorović/Borba)

Staša Zajović je ispred Žena u crnom rekla za Portal Forum da se na nivou države može reći „da su se vratili na vlast oni koji su direktno učestvovali u ratu ili su ratni huškači“. Zato se u svim ključnim institucijama Srbije, ističe Zajović, nalaze ne samo podržavaoci nego i obožavaoci ratnih zločinaca koji su od dolaska na vlast Aleksandra Vučića postali najugledniji članovi ovog društva.

Zločini u Vukovaru, rekla je Zajović, su najmonstruozniji organizovani zločini režima Slobodana Miloševića koje Srbija nikad nije osudila ili pokrenula sudski postupak za rušenje Vukovara i za logore u kojima su Hrvati mučeni i ubijani. “Intelektualni hram elite ispred koga stojimo je kreirao je moralne i kulturne obrasce i pripadnici SANU su bili inspiratori nacionalizma, šovinizma i ratova na području bivše Jugoslavije”, kazala je Staša Zajović.

Reakcije prolaznika bile su različite. Jedna sredovečna žena dok je žurnim oracima grabila u pravcu Kalemegdana, rekla je da bi im bilo bolje da sede kod kuće i skuvaju ručak deci i muževima nego što se bave politikom. Nekoliko golobradih mladića uputilo im je nepristojne reči, a tu se našao i akademik Matija Bećković. Očito je ovaj srbocrnogorac koji je izašao iz zgrade SANU biozgrožen prizorom „Žena u crnom“. Presreo ga je mlađi čovek i brzo se udaljio.

Ni tridesetprva godišnjica nije trznula srpske duše. Još jedna godišnjica povodom koje većinska Srbija nije zarezivala ni „za ič“. Neće biti da im nije znano šta je JNA, ojačana teritorijalcima i paravojnim formacija Vojislava Šešelja i Vuka Draškovića, i bratijom Željka Ražnatovića…

ŽENE SA OBRAZOM: Čast najveće srpske palanke i većinske radikalsko-naprednjačke Srbije, kao i svakog 18. novembra, odbranile su Žene u crnom. Ove godine i uz podsećanje na logore za Hrvate, vukovarske branitelje i civile, u Srbiji, formirane tokom opsade grada.

Staša Zajović (Foto: portalforum.rs)

“Intelektualnu elitu mimoišla je bilo kakva krivična odgovornost, a mi smatramo da, ako već toga nije bilo, mora da postoji moralna i politička odgovornost institucije čiji je veći  deo (onaj koji se „čuo“) tokom osamdesetih, a naročito devedesetih godina prošlog veka, predvodio kvasanje nacionalizma i mržnje, odnosno srbijansku ratnohuškačku propagandu. A nakon ratova je predvodio i predvodi relativizovanje i poricanje zločina. Do današnjeg dana SANU se nije distancirala od svojih nečasnih članova. Smatramo da su oni opasna činjenica u životu ove zemlje, jer nastavljaju da truju javnost svojom propagandom, relativizovanjem zločina i slavljenjem ratnih zločinaca drže građane kao taoce. Nepravedno je da Haški tribunal i svi sudovi sude samo izvršiocima, a ne i onima koji su proizveli kulturne modele i obrasce za rat, institucijama kakva je SANU, u saradnji sa Srpskom pravoslavnom crkvom i drugim institucijama”, rekla je Staša Zajović.

CVEĆE NA TENKOVE ZA PUT U SLAVONIJU: Teško je u Srbiji. U zemlji čiji građani u jezivo velikom procentu podržavaju rusko razaranje Ukrajine očekivati da se neko postidi zbog davnašnjeg već 19. septembra 1991, sramnog dana u istoriji ove mega palanke koja svakako pamti i neke bolje dane,  kada su njegovi građani, opet u zabrinjavajuće velikom broju tenkove koji su kratali da „oslobode“ Vukovar – obasipali ih cvećem. Sramno!!!

Recimo i da je rpa podataka (a odgovaralo je samo jedno po rangu nevažno lice), za zlostavljanje u logoru Sremska Mitrovica. „Maja 2008. godine Udruga pravnika Vukovar 1991 pokrenula je postupak protiv 54 osobe. Tužilaštvo za ratne zločine Srbije trebalo je da se oglasi ali taadašnji zamenik tužilaštva za ratne zločine Bruno Vekarić samo je obećao da će sve istražne radnje – biti pokrenute. Ne lipši magarče.. Najodgovorniji, komandant obaveštajne službe Aleksandar Vasiljević nije priznao da je za bilo šta odgovoran. Razlog: Niko ga o tome nije pitao!

„Činjenica da postoji toliko jako negiranje postojanja logora za hrvatske vojnike i civile govori i da je ovaj režim direktan nastavak režima devedesetih i da postoji snažna spona ideologija između sadašnjeg i bivšeg režima. To je zapravo isti režim”, kaže Staša Zajović.

PLOČA ZA PONETI: Pre nekoliko dana “Žene u crnom” su (a ko bi drugi!) postavile memorijalnu tablu na logor u Stajićevu u kojem je u zimu 1991. godine bilo zatočeno i mučeno više od 1.200 osoba iz Vukovara.

“Jedan od najozloglašenijih logora u Srbiji nakon pada Vukovara bio je logor u Stajićevu. Ovde su prisilno proterani civili hrvatske nacionalnosti. Mi smatramo da je ovo jedan od gnusnijih zločina za koji niko nije odgovarao i nije bio kažnjen. Ovo je, takođe, čin vršenja pritiska na državu Srbiju da konačno pred pravosudnim organima pokrene postupke za zločine kažnjive po Ženevskoj konvenciji. Osim toga i u optužnici Slobodana Miloševića uključeni su i logori za Hrvate tokom 1991. i 1992. godine. Zahvaljujući Udruzi Vukovar 91 imamo imena 50 ljudi koji su bili zapovednici i komandanti, a niko nije odgovarao što dokazuje taj kontinuum”, kaže Zajović.

Dva dana kasnije memorjal sa derutne kuće za mučenja u Stajićevu našao se na stajanju ispred SANU u beogradskoj šetačkoj džadi, Knez Mihailovoj ulici. Da je žene nisu ponele neko bi se brzo pobrinuo da je skine i uništi. Srbija, brale.

ZAŠTO BAŠ VUKOVAR: Tokom rata na području bivše zajedničke nam domovine (najlepša od svih na šaru nebeskom) kročio sam na sva krizna žarišta. Neću poput onog Crnogorca reći: „Ne tražim ništa, no se hvalim“, ali tako je.

Dragan Banjac: Ovako je JNA “oslobađala” Vukovar (Snimio Nikola Todorović/Borba)

Slavoonija, Dalmacija, Plitvice, Dubrovnik, Mostar, Bihać, Tuzla, Sarajevo, Kosovo… Malo li je!? Dok sam jednog (poluratnog) dana sa Emirom Balićem prelazio s jedne na drugu obalu Neretve, nasred mosta s pogledom na oba čuvena mostarska hotela Emir je rekao nešto što ću večno da pamtim. „Za nas, Muslimane, ovo je suviše trusno područje. Trebalo nas je, cijelu BiH spakovati u sto vozova i iseliti u Skandinaviju, ovo nije za naše tanane, slabašne duše…“

Gledam fotografije, prisećam se priča. Bišćanin Mehmed Piralić Medo (po „školi“ učitelj) kasno je počeo sa aktivnim igranjem fudbala/nogometa, ali to nije bila ni najmanja prepreka da postane najbolji igrač Jedinstva i kapiten kluba. Nekako pred komadanje Jugoslavije govorio mi je o bihaćkom šarenilu, misleći na ono što ne volim da čujem a svi ga zovu m(i)ešani brakovi. Medo je čak pominjao Mostar i Vukovar. „Ako to rane, lako će dalje…“ Slično je razmišljao i jedan Vukovarac čiji identitet ne bih da otkrivam. Zovimo ga Antun. Prilikom jedne šetnje u koloni, onih s početka slobode pričao mi je da bi rado došao u Beograd da obiđe rodbinu, ali da ne može da savlada strah. Ubeđivao sam ga, nudio razne usluge (spavanje, prevoz…), ali nije vredelo. Strah od Beograda ne jenjava.

Barabe i diletanti su uspeli  u svom naumu, ubili su zajedništvo. I otuda su za mete izabrali Mostar, Bihać, Vukovar…

Iz bezbroj vukovarskih fotosa presnimio sam tri koje prilažem redakciji. Snimio ih je moj kolega iz Borbe Nikola Todorović, koji mi je bio pajtos posle dosta gaženja slavonskog blata sa legendarnim Slavišom Lekićem. Bili smo u jedno hotelu, kome sam i ime zaboravio (da li Dunav?) i jedne večeri sam se, bez obzira na sve opasnosti, iskrao i do duboko u noć tumarao Vukovarom.

I plakao, plakao…

(Izvor: tačno.net)