subota, 1 oktobra, 2022

Predstavljena knjiga Mijata Lakićevića “Zoran Đinđić prosvet(l)itelj”

Slične objave

Podeli

BEOGRAD, 22. septembra 2022. – U Medija centru sinoć je predstavljena knjiga Mijata Lakićevića, Zoran Đinđić Prosvet(l)itelj, (Akademska knjiga: Novi Sad, 2022). Na promociji su govorili dr Latinka Perović (putem video bima), recezenti istoričarka Olga Manojlović Pintar i prof. dr Novica Milić, direktorka i glavna urednica novosadske Akademske knjige Bora Babić, novinarka NIN-a Vesna Mališić i autor.

Latinka-Perovic-foto-screenshot-N1.png

Predgovor za intelektualnu biografiju Zorana Đinđića napisala je naša poznata istoričarka Latinka Perović. “Zorana Đinđića odredio je njego urođeni dar: u njemu je ‘filozifija neki duboki usidren talenat, poziv’ (Dunja Melčić). Iz pera Mijata Lakićevića dolazi odgovor na pitanje: Ko je bio Zoran Đinđić? Po mom mišljenju, to je do sada najpotpunija intelektualna biografija Zorana Đinđića. Nema suštinske granice između Zorana Đinđića filozofa i Zorana Đinđića političara. Naprotiv, drugi se bez prvog ne može razumeti. Nije tačan utisakda je zbog uloge u političkom životu, i naročito zbog njenog tragičnog kraja, Zoran Đinđić zanemaren kao filozof. Tri od pet tomova Izabranih dela Zorana Đinđića – u izdanju Narodne biblioteke Srbije i Fonda dr Zoran Đinđić (2010-2013) – ispunjavaju njegovi filozofski radovi. To su Jesen dijalektike, Karl Marks i utemeljenje kritičke teorije društva (predgovor Novica Milić ‘Jesen dijalektike u proleću mišljenja Zorana Đinđića’), Subjektivnost i nasilje (predgovor Miroslava Milovića ‘Jesen oderne’), Filozofski zapisi, ogledi i rasprave 1976-1996 (predgovor Novice Milića ‘Filozofski put Zorana Đinđića’)…

Latinka Perović: Nasilje i hajdučija u srpskom društvu su konstanta

Istoričarka Perović nije prepričavala predgovor koji je napisala i više se bazirala se na “širem istorijskom kontekstu. Rekla je da u svakom društvu postoji nasilje, ali da je u srpskom društvu ono “konstanta, hajdučija”. Ona je istakla da su Srbi skoro sve svoje vladare ili svrgli sa prestola ili ubijali, pominjući Karađorđa, Mihaila Obrenovića, Aleksandra Obrenovića… “Jedino je Miloš Obrenović umro prirodnom smrću”, kazala je Latinka i dodala da su obračuni sa plitičkim neistomišljenicima redovno završavali ubistvima.

“Stotrideset ljudi je ubijeno, imovina opljačkana. Na kraju je ubijen i Zoran Đinđić, filozof i političar koji je zagovarao modernizaciju srpskog društva. Najpre su ga proglašavali za nemačkog špijuna, potom je kratko poštovan i uvažavan da bi se nakon ubistva nastavilo po starom, rekla je Perović i dodala da se Demokratska stranka, koju je stvorio “nakon ubistva ponela veoma sramno”.

Knjiga Mijata Lakićevića komunicira i sa mladima, da okaže da je Srbija imala alternativu, rekla je Latinka Perović

Olga Manojlović Pintar: Od početne kriminalizacije, preko induciranog ignorisanja, do gotovo martirološkog veličanja u jednom kratkom vremenskom periodu

Za pola godine navršiće se tačno dve decenije od ubistva Zorana Đinđića. Tokom tih dvadeset godina napisan je veliki broj tekstova i knjiga koji su se bavili njegovom ličnošću, filozofskim i naučnim radom, političkim angažmanom i nasleđem. Pisali su ih, pored ostalih, novinari (Vesna Mališić i Miloš Vasić), pravnici (Srđa Popović), politikolozi (Nenad Dimitrijević), istoričari (Latinka Perović, Dubravka Stojanović, Bojan Dimitrijević), kolege i prijatelji (Dunja Melčić, Dragan Lakićević, Novica Milić, Lino Veljak). Narodna biblioteka Srbije je objavila i sabrana dela Zorana Đinđića.

Ovo nabrajanje pruža, međutim, pogrešan utisak da je političko delovanje Zorana Đinđića, koje je naročito pred sam atentat bilo podvrgnuto oštrim kritikama i izloženo teškim optužbama, vremenom rehabilitovano i afirmisano u srpskoj javnosti. Preciznije je konstatovati da je interesovanje javnosti svih ovih godina zapravo osciliralo – od početne kriminalizacije, preko induciranog ignorisanja, do gotovo martirološkog veličanja u jednom kratkom vremenskom periodu. Danas, pošto pozadina njegovog ubistva još uvek nije sudski dokazana, ono je ponovo na margini – u uskim krugovima onih koji još uvek veruju u evropsku perspektivu Srbije i bore se protiv nekažnjivosti ratnih zločina i zločinaca iz devedesetih.

Nizu radova o Zoranu Đinđiću, koje sam pomenula, novinar i publicista Mijat Lakićević je pridružio knjigu «Zoran Đinđić Prosvetlitelj». Njome je istovremeno obogatio svoju bogatu bibliografiju u kojoj se izdvajaju naslovi: Desimir Tošić: Iizmeđu ekstrema; Kako smo izgubili (Našu) Borbu; Prelom ’72: uzroci i posledice pada srpskih (komunističkih) liberala oktobra 1972. godine.

O kakvoj je knjizi reč i šta je izdvaja među ostalim naslovima?

U suštinskom smislu, Lakićevićev tekst predstavlja sveobuhvatan pregled teorijskih osnova i javnog delovanja Zorana Đinđića. Čini se da je njegovo stvaralaštvo sagledano kao konkretna primena Marksove 11. teze o Fojerbahu kojom je uspostavljen ideal filozofa čija uloga nije samo da tumači, već i da aktivno menja svet u kome živi.

U metodološkom smislu, Mijat Lakićević je rezultate svojih istraživanja izneo hronološki, ali je načinom na koji je koncipirao poglavlja istovremeno izdvojio ključne tematske celine. Tako već u formalnom smislu ova knjiga predstavlja izuzetno dinamično štivo. Njen je autor uspostavio direktnu komunikaciju sa čitaocima kroz intrigantno postavljena pitanja koja je izdvojio u naslovima i podnaslovima. Svako od dvanaest poglavlja je vremenski ograničeno i tematski profilisano, a stilski uobličeno u maniru prosvetiteljskih autora – uvodna objašnjenja izneta u jednoj rečenici na početku svakog poglavlja direktno ukazuju na Lakićevićev ključni zaključak – o jedinstvu Đinđićevog filozofsko-teorijskog i političko-praktičnog rada.

Olga Manojlović Pintar (Foto: portalforum.rs)

Đinđićevu političku biografiju Lakićević je započeo sagledavanjem njegove ličnosti od najmlađih dana, ukazivanjem na porodično okruženje, a posebno na značaj vršnjačke solidarnosti za njegovo sazrevanje, te izdvajanjem uticaja gimnazijskih profesora koji su prepoznali intelektualnu znatiželju i podsticali javni angažman hrabrog i talentovanog učenika.

Lakićević je, zatim, posebnu pažnju usmerio na pitanje ideološkog pozicioniranja Zorana Đinđića u studentskim danima. Vreme njegovog intelektualnog formiranja je opisao kao vreme velikih debata u kojima je mladi filozof provocirao dispute sa neupitnim autoritetima nudeći kritička čitanja Kanta, Hegela, Marksa, kao i jugoslovenskih praksisovaca.

Knjiga pokazuje kako je Zoran Đinđić kroz jasna pitanja formulisao sopstvene teze, problematizovao i odbacivao istorijske metanarative i rigidne ideološke diskurse. U tom kontekstu je u ponuđen osvrt na Đinđićevo razumevanje liberalizma, socijalizma i marksizma u vremenu njihovog velikog preispitivanja i višeslojne kritike u različitim sredinama i političkim krugovima.

Lakićević je Zorana Đinđića prepoznao kao jednog od ključnih nosilaca liberalne paradigme u Srbiji, ali ne samo kao društveno-ekonomske osnove, već i kao idejne pretpostavke političke demokratizacije. Na taj način knjiga je posredno ukazala na uzroke Đinđićevog razilaženja sa onim političkim akterima i kritičarima koji su negirali humanistički sadržaj pojma liberalizma, svodeći ga isključivo na političko-ekonomska značenja.

Mijat Lakićević je Đinđića definisao kao prosvetitelja i reformatora koji je težio modernizaciji i političkom otvaranju i povezivanju kao nužnim preduslovima evolucije društva. Njegov dinamizam je objasnio kao harmoničnu usklađenost filozofske misli i političkog delovanja iz čega je proizilazila preciznost njegovih zaključaka i brzina reagovanja. Pokazao je i kako je Đinđić kao premijer Srbije, bio svestan «ne toliko konkretno-političkih koliko istorijsko-društvenih ograničenja», kako je pokušavao da brzim akcijama pokrene promene i tako napravi pukotine u ideološkom monolitu srpskog nacionalizma.

Oni koji razmišljaju o kompromisima koje je Đinđić činio (njegovom odlasku u Bosnu tokom rata, skidanju petokrake sa zdanja Skupštine grada, uvođenju veronauke u školski sistem nakon 5. oktobra), u ovoj knjizi će moći da pronađu neka od objašnjenja. Te odluke, koje Đinđića nikada nisu približile nacionalističkim i određenim crkvenim krugovima, su imale visoku cenu, jer su ga udaljile od dela kritičke javnosti, pa i nekih dugogodišnjih saradnika i saveznika. U vremenu nakon hladnog rata, kada je socijalizam kao politički projekat bio izbrisan u Evropi, a Jugoslavija uništena u seriji ratova, Đinđić je po Lakićeviću shvatao svu besmislenost, anahronost i suštinsku nemogućost funkcionisanja SR Jugoslavije, odnosno Srbije kao navodno održive «ideološke alternative» u međunarodnim okvirima.

Čitanjem knjige Mijata Lakićevića postaju jasnija i distanciranja od Đinđića onih koji je trebalo da mu budu saveznici u vremenu nakon 5. oktobra, kao i kasniji pokušaji aproprijacije, preuzimanja njegovog dela od strane višedecenijskih političkih protivnika. Istovremeno je ukazano na to kako su različita tumačenja i načini prihvatanja, ili odbacivanja njegovih ideja i političkih rešenja korišćeni u procesu usmeravanja, odnosno manipulisanja javnošću.

Lakićević je, dakle, ovom knjigom otvorio čitav niz pitanja, a čitaocima je dao slobodu da zaključuju, ne samo o centralnoj ličnosti kojoj je ova knjiga posvećena, već i o društvu u kome suštinski važi: reci mi šta misliš o Đinđiću i ja ću znati tvoju političku poziciju.

I na kraju, želim da podsetim na jedno zaboravljeno predavanje, a zapravo poslednje predavanje, koje je Zoran Đinđić održao 21. februara 2003. pred studentima Univerzitata u Banjaluci – onog istog dana kada je na njega pokušan atentat na autoputu kod hale Limes. Đinđić je studentima predstavio svoje viđenje politike, nacionalizma, patriotizma u želji da ih navede da pre svega ostalog promisle sopstveno mesto u okruženju u kome žive. “U istoriji su se nekoliko puta pojavili (…) primeri koji su vodili sudaru sa realnošću ali se ispostavilo da nijedan organizam, bilo da je država ili ideologija nije dovoljno moćan da kontrolište svoje okruženje i svako ko je to pokušao na kraju je propao, od Rimskog carstva preko raznih velikih imperija. Onaj ko misli da je njegovo okruženje zapravo samo pozornica na kojoj on definiše svoja pravila, izvesno vreme možda može da živi u toj iluziji. Posle izvesnog vremena se sudara sa posledicama te svoje arogancije i na kraju strada.

Đinđićeva namera je bila da pred mladim intelektualcima afirmiše svoj politički program koji nije bio zasnovan na propovedima pisaca, pesnika, popova, za koje je rekao da teže preterivanjima, isključivosti, teže poeziji, mitovima, jer je to njihov posao.” Njegov cilj nije bio da nametne svoj program, već da kod mladih ljudi «pokrene jedan mali proces razmišljanja koji možda za nekog od vas donese i neki pomak u razumevanju nečega što je u vašim životima bitno.”

Knjiga Mijata Lakićevića ima snagu da pokrene jedan mali, zapravo ne tako mali process razmišljanja koji možda, nadam se, za nekog od čitatelja i čitateljki donese i pomak u suštinskom razumevanju stvarnih uzroka krize u kojoj živimo već godinama rekla je Olga Manojlović Pintar, ističući da je Đinđić napravio “pukotine u ideološkom mišljenju”.

Vesna Mališić: Đinđić je bio stranac u ovom društvu

Knjiga Mijata Lakićevića me je provukla kroz intelektualni život Zorana Đinđića, rekla je novinarka NIN-a Vesna Mališić. Mi novinari smo ga uočili još 1988. i 1989. godine. Stalno je nosio neke knjige, imao je minđušu (!), govorio na tribinama, na kojima je pominjao potrebu za višepartijskim sistemom. Kada je ušao u Demokratsku stranku bio je otkriće i osveženje. Tamo je bilo i disidenata i nacionalista i nije se libio da kritikuje nacionalizam”.

Vesna Mališić (Foto: portalforum.rs)

Sa sedamnaest godina je rekao da se iz Ustava izbriše ime Josipa Broza Tita, pisao je ljubavne pesme devojci, a od profesora Veljka Koraća tražio da zaštiti jednu devojku na fakultetu. Nisu ga zanimali autoriteti, čak ni jedan Jirgen Habermas, ni drugi filozofi za njega nisu bili svete krave. Do promene mu je bilo veoma stalo iako je znao da se društvo teško menja. Elitu je smatrao odgovornom za stanje duha u Srbiji…

Bio je zaista drukčiji od svih dotad. U osnovnoj školi je rekao da će da bude predsednik razredne zajednice jer – ima rešenje problema. Rekao je da će da bude predsednik DS “jer šlajfuje”. Formulisao je neke ideje, čak je razmišljao i o tome: šta ako ne uspemo?

Uvek je važna viziji i jasan odgovor na pitanje gde mi to kao država idemo, govorio je Đinđić. Uložio je veliku energiju da formuliše tu viziju promena i tranzicije ali je uvek podsećao i na mogući loš scenarijo tranzicije. Ako ne uspemo, govorio je, ponoviću, „Srbija će biti sumorna zemlja koja se davi u političkim konfliktima, u kojoj podzemni ratovi usmeravaju političke procese, partokratija ugrožava temelje demokratskog poretka, zbog surevnjivosti, animoziteta i različitih političkih orijentacija i pristupa prioriteti postaju
sporedni, a sporedne stvari prioritetne, a intrige i skandali dominiraju javnim prostorom”.

Moderna, demokratska Srbija, govorio je, to je šansa, a ne garancija. Danas uz svo fabrikovanje neviđenih uspeha ove vlasti, ta šansa deluje kao prokockana.

Bio je stranac u ovoj zemlji, rekla je Vesna Mališić.

Novica Milić: Političku filozofiju ne treba mešati sa ideologijom

Zoran Đinđić se 25 godina aktivno bavio fi­lo­zo­fi­jom, od 1971. kad je upisao studije filozofije, na Odeljenju za filozofiju i sociologiju na Filozofskom fa­kul­tetu u Beogradu, do poslednjeg objavljenog rada 1996-7. godine – 25-26 godina od 50 godina života; ak­tiv­ni političar je bio od 1990. ili 1993. pa do 12. mar­ta 2003 – nešto preko 10 godina; od toga predsednik Vlade samo dve godine, 2001-2003. Ukratko, političar je bio desetak godina, filozof po­­lovinu svog čitavog – i ne dugog – života. Ako od te polovine odbijemo dečačko i mladićko doba, ostaje da je život posvetio filozofiji. Političkoj filozofiji pre svega,

Zoran Đinđić je ubijen 12. marta 2003. godine pred ulazom u zgradu Vlade Republike Srbije, kojoj je bio demokratski predsednik, snajperskim hicima visokog funkcionera Službe državne bezbednosti te iste države. Pucano je iz zgrade u centru Beograda, iz uli­ce u čijoj su najbližoj okolini sedišta vojske, taj­nih po­licija, više stranih ambasada i vladinih agen­ci­ja. Za počinioce ovog zločinačkog dela brzo su pro­glašeni kriminalci iz tzv. Zemunskog klana, dvojica njihovih vo­đa likvidirani u policijskoj akciji, kako bi se od­vra­tila pažnja na stvarnih počinilaca; i u tome je tajna služba (ne cela već njena središta) us­pe­la, pa je ukla­njanje dokaza i njen uticaj na istragu, tu­ži­laštvo i sudstvo dovelo do toga da se čitava po­za­di­na ubistva – učešće same tajne službe, njenih sa­rad­ni­ka, političkih i stranačkih njenih krila,  državnog apa­rata sve do ubačenih agenata u obezbeđenja ubi­je­nog premijera, finansijskog okruženja, medijske prat­nje i saradničkog aparata – ne obuhvati na sud­skom pro­ce­su koji će kasnije uslediti.

Novica Milić (Foto: portalforum.rs)

Verovatno se, kao u slu­ča­jevima sličnih atentata na državnike u svetu, ni­ka­da neće znati imena. Ali se mogu ocrtati duboki obri­si izvora zločina: država kao ovlašćeni kri­mi­na­lac, tajne službe zadužene za čuvanje njenog sta­tusa (ratio status, raison d’état), pravosudni, političko-stra­nački, me­dijski i finansijski neksus, uz posledice stvo­rene jed­nom dugom balkanskom istorijom, a one uzro­ko­va­ne neposredno ratovima koji su pret­ho­dili u de­ce­niji pre ubistva (tri ili čak četiri iz­gub­lje­na srpska ra­ta, uz razaranje ranije zajedničke drža­ve), i posredno u skoro dva veka postojanja te iste države koja nikad nije uspela da se ustanovi kao sila os­novana na za­ko­nu, prosvetiteljskim idejama li­be­ral­ne demokratije i mo­dernoj ekonomiji vlasništva i tr­žišta, već je bila – i os­tala – oruđe prinude, pri­vre­me­na tvorevina za unu­trašnju represiju i spoljašnje rat­ničke avanture, kon­centracija društvene moći i vlas­tima koji su bez kon­trole, sa autoritarnom mat­ricom, prisvojena od stra­ne partijskih vrhuški, bilo da su to u tradiciji sta­rih pašićevskih radikala, bilo u po­tonjoj verziji ti­tov­skih boljševičkih i jedno­par­tij­skih aparata ili u mešanoj inkarnaciji svega toga u današnjim vladajućim ekipama.

To smešta raspravu o Đinđiću na nivo jedne arheo­lo­gi­je gde se njene ključne reči (država i njen ratio status, taj­nost i dirigovana javnost, manipulisana de­mo­kratija, krivotvorenje ili odsustvo odgovornosti gde se ne preza ni od ubistva) javljaju kao predmet teo­rij­skog ispitivanja, u ob­ri­si­ma političke filozofije kojoj je Zoran Đinđić dao va­žan doprinos. Unekoliko po strani od konkretnih ak­cija u politici, Đinđić je bio motivisan razlozima po­li­ti­čke filozofije demokratije. A ti se razlozi mogu re­kon­struisati pažljivim čitanjem knjiga i radova koje je ostavio za sobom.

Ukratko, teza moje buduće knjige o Zoranu Đinđiću kao političkom filozofu (koja će se štampati u februaru 2023. godine – prim. D. B.) biće da se pravi uzroci, po­za­dina ubistva Đinđića, može naći – ne u tzv. po­li­ti­č­koj pozadini, jer je ona bila i ostala sredstvo stra­nač­kih obračuna kod nas, nego – u sukobu jedne vizije drža­ve i društva inspirisane političkom filo­zo­fi­jom, i istorije koja takvu viziju nije mo­gla podneti. Đinđić je ubi­jen zbog te vizije, u krajnjoj liniji zbog svoje po­li­tič­ke filozofije koja je tu viziju odredila, a ne zbog ovog ili kon­kret­nog akta kad je bio premijer ili opo­zi­cioni vođa.

To je mogao biti samo povod. Uzrok: ubi­jen je zbog filozofije.

Govoreći o Lakićevoćevoj knjizi Milić je rekao da je ona “po mom mišljenju, dosad najbolja knjiga o političkom profilu Zorana Đinđića. Njen naslov nosi jednu ambivalenciju – prosvetlitelj, prosvetitelj – i upućuje nas već time na ambivalenciju evropskog prosvetiteljstva, onako kako je taj projekt – politički, istorijski i filozofski projekt – video sam Đinđić”.

Prosvetiteljstvo je zamisao koju je Kant, najveći njegov mislilac, sažeo kao nastojanje čoveka da se oslobodi tutorstva, da mu pamet više ne vodi tuđa ruka i tuđ mozak, jer će takva emancipacija dovesti do ljudskog progresa – napretka u razvoju socijalnih praksi koje regulišu zakoni, do države zasnovane na ustavu i zajedničkom odlučivanju, što će reći na demokratiji, do napretka u ekonomiji, kulturi, prosveti. To je projekt slobode i napretka i Đinđić je delio isto to uverenje.

Ali tu se Đinđić odvaja od ovakvog Kantovog opisa prosvetiteljstva. Jer je Kant, a još više Kantov nastavljač Hegel, a još više Hegelovi sledbenici poput Marksa i potonjih marksista, prosvetiteljstvo uputio u pravcu metafizički zasnovanog, kasnije spekulativnog sistema, u pravcu celovitosti istorije ili njenog totaliteta, jer je trebalo iznaći – verovao je Kant, potom Hegel, pa Marks – celovitu viziju istorije nakon raspada ranijeg religijskog, apsolutističkog, teološkog sistema. Ranija teologija, ranija politika, ranija utopija kroz metafiziku se podvukla pod prosvetiteljstvo, pa smo dobili ono što Đinđić – u knjigama kao što su Jesen dijalektike i Subjektivnost i nasilje – naziva “totalitarno prosvetiteljstvo”, i što je, uprkos prosvetiteljstvu kao projektu emancipacije i progresa, dakle sloboda i napretka, istoriju odvelo u nasilne revolucije, ratove, teror, neslobodu i nazadovanje. Nije se izgubilo prosvetiteljstvo slobode i napretka, već je doživelo svoje mutacije, zamene, krivotvorenja. To je sadržina istorije poslednja dva veka.

Već se kod Kanta mogu nazreti, po Đinđiću, mogućnosti za takav pad projekta. Recimo, i to je moja prva opservacija šireg tipa, kod Kanta je kritika saznanja i mišljenja (to je Kritika čistog uma) potčinjena interesima, kako Kant kaže, praktičnog uma (to je Kritika praktičnog uma), što bi zvučalo možda u redu da ovde posredi nije posredi potčinjavanje mišljenja – pameti, intelekta, razuma i uma – praksi, istoriji. Konkretno je to politiku, kao svesnu delatnost u zajednici, kao racionalnost delanja zajednice, potčinilo kod Kanta moralu: Kantova Kritika praktičnog uma je jedno zakonodavstvo morala. Kant će se tek pred kraj života baviti problemima političkog uma, ali će biti dosta kasno za njega da iznese tu problematiku. Takav pogled na politiku koja je osnovana na moralu je zakasnio. U međuvremenu su Makijaveli, Spinoza, Hobs uverljivo pokazali da je politika nešto drugo od morala, ne samo zato što moral ima temelje u metafizici, teologiji, religiji, već i zato što je različit po usmerenju. Moral se tiče vladanja sobom, politika je vladanje drugima. I mada se ta dva vladanja, sobom i drugima, presecaju u nekim tačkama, zajednica morala je utopijska, metafizička zajednica. Politička zajednica, gde se vlada drugima, ostalima, počiva na drugačijim pravilima nego moralno vladanje sobom kao subjektom. Jer je politički subjekt u zajednici nešto drugo nego privatni, pojedinačni moralni subjekt.

Đinđić je to znao. (Zato je, između ostalog, bio rekao: “Ko hoće moral neka ide u crkvu”. I bio napadan zbog toga.)

Ključna stvar je za ovu priliku sledeća: politika ima drugačiji, sasvim drugačiji tip odgovornosti nego što je moralna odgovornost. Moralnu odgovornost poznajemo pod etičkim terminima savesti i dužnosti, vrline i namere, volje ili htenja, odnosno krivice ili stida ako se naruše vrednosti morala, dok je politička odgovornost mnogo bazičnija: ona je u postavljanju valjanih pitanja i u traženju pravih odgovora za zajednički život ljudi kad vladaju jedni drugima.

Znam da je o Đinđiću objavljen zbornik pod naslovom Etika odgovornosti. Uveren sam da su priređivači imali dobre namere. Ali time nisu učinili uslugu Đinđićevoj misli jer su ga izmestili iz područja političke filozofije i vratili u polje etičke filozofije. Čime se on nije bavio. Nisu ga pažljivo čitali. Đinđić u nizu spisa tematizuje se razlaz politike od etike. I kao što se i nogomet i rukomet igraju loptom, ali su različite igre, tako su to etika i politika. Da sad na čas zanemarimo onu distinkciju između morala kao pojedinačnog ponašanja i etike kao očekivanja okoline kako da se pojedinac ponaša – svodi se za naše potrebe na isto: na pojedinca i njegovo vladanje sobom.

Niko od saboraca iz Vlade i DS (Foto: portalforum.rs)

Teško je, znam i to, u jednoj sredini koja političku filozofiju lako meša sa ideologijom, u kojoj nema tradicije mišljenja o politici kao delovanju slobodnih ljudi prema drugim slobodnim ljudima, u kojoj je odgovornost ili moralna ili pravno-krivična, Đinđićeve spise čitati u onom kontekstu iz kojeg su nastali, u kontekstu velikih rasprava sa prosvetiteljstvom. Jer mi ni prosvetiteljstvo nismo imali, osim tu i tamo kod nekog usamljenog autora. Uopšte, u našoj sredini politički angažman se još shvata po matrici etičkog angažmana vladanja sobom i izgradnje sebe kao moralnog subjekta, što samo ukopava taj subjekt u ulogu etičkog sudije socijalnog života – čini se da je to ispravno, ali se previđa da se tako subjekt autoritativno jača u smeru moralizma, najzad i lične sujete, čega su prepuni naši politički akteri na svim stranama ubeđeni u svoju ispravnost i vrline. Grubo rečeno, etika je centripetalna, ide prema subjektu kao centru; politika je centrifugalna, ide prema drugima i odvodi prema onom što se u filozofiji zove subjektivnost, ravan zajednička mnogim, ako ne i svim subjektima nekog istorijskog sveta života. Čak i kad se isto zovu, vrednosti u moralu i u politici imaju različit smer, smisao ili dejstvo. Moralno dobro, recimo, nije isto što i političko dobro. Etička namera ne mora da se poklapa sa političkom namerom. Lične dužnosti nisu što i zajedničke.

O tome je Đinđić pisao više puta. Evo moje druge opservacije: Đinđić je bio odgovoran jer je na zamršena pitanja koja postavlja naša modernost – gde je prosvetiteljstvo emancipacije i progresa jedan od nekoliko konkurentskih projekata, verovatno najmanje loš, kao što je i moderna liberalna demokratija “najmanje loš poredak od svih drugih koji se su isprobali do sada”, citirao sam Čerčila – Đinđić je tražio političke, zajedničke odgovore. Lični moral s tim ima malo veze, tek toliko da ne ometa traženje odgovora. Etika kao optika za politiku vraća nas u predmodernost, i čini nas političkim diletantima. Sve dok budemo moralisali bićemo politički marginalni. Politički smo odgovorni onda kad tragamo za odgovorima koji mogu pokrenuti zajednicu u pravcu slobode, zakonitosti, javnosti, smenljivosti vlasti, i Đinđić je takve odgovore tražio. Mišljenjem i znanjima je identifikovao konkretne probleme politike i života, a to mišljenje i ta znanja su dolazila z političke filozofije kojom se bavio; i kad se kaže kako je Đinđić bio “pragmatičar”, a ne objasni se bliže šta bi to značilo, ponovo se može pogrešiti, jer je politika, svaka politika, “pragma” ove ili one vrste, a ovakvom etiketom se valjda hoće reći kako nije, kao političar, previše “filozofirao”, još jedna srpska glupost na temu filozofije. Ne, Đinđić je itekako filozofirao, u dobrom smislu, upravo kad je tražio rešenja, politička rešenja za život zajednice. Ali ko još kod nas čita filozofske knjige (a da to nije pod moranje, jer je nekakav profa toga), a još manje ih piše? On ih je i čitao i pisao. Napisao je nekoliko hiljada stranica filozofskih tekstova, i preveo isto tako nekoliko hiljada. I bavio se time 25 godina. Pola života, odnosno skoro celog života. Nije reč o “pragmatici”, nego o političkoj odgovornosti.

Ono oko etike je jedan od primera za razmišljanje o politici za čime je Đinđić tragao. Jer takođe politiku treba razdvojiti od kulture, od ekonomije, od istoriografije, od tehnologije, od metafizike, od svega što joj nije imanentno a što ima udela u politici ali joj nije suštinsko, već je zaklanja. Politička filozofija misli politiku imanentno, misli nju samu. Politika je vladanje nad ljudima, i njena moć u obliku vlasti je suština koja koristi druge oblike moći – etiku, kulturu, religiju, ekonomiju, pravo, tehnologiju – kako bi i prikrila, kad god može, i ogolila, kad joj je to potrebno, suštinu vladanja čiji je izvor u prinudi, prisili, sili, sve do nasilja. U državi kao formi takvog vladanja. Ničeg tu nema od morala kad jedni ljudi vladaju drugima sredstvima prinude i prisile.

Ukratko, i na kraju, uveren sam da o Đinđiću treba misliti najviše kao o političkom filozofu, jer je to na prvom mestu i najduže bio, i zašto o njemu treba misliti na drugačiji način nego do sada. Mijatova knjiga može u tome pomoći, jer nam daje neophodne repere političkog profila Zorana Đinđića kao istorijskog aktera i oslobađa nas da mislimo na nov način o Đinđiću. Ili, u rečniku prosvetiteljstva, Mijat nas je oslobodio da učinimo korak napred.

Autor knjige, Mijat Lakićević rekao je da su ga, podsećajući i na obimnu knjigu o Desimiru Tošiću (Između ekstrema), zanimali, nije želeo da kaže gubitnici, ali svakako ljudi reformatori koji su želeli promene u društvu. Lakićević je pročitao i pismo koje mu je pre mesec dana poslala jedna čitateljka iz Švajcarske u kojem mu je odala priznanje ali i zatražila da joj pošalje bibliografiju koje nema u knjizi.

Dragan Banjac