subota, 1 oktobra, 2022

Vuletić: Šta ćemo sa Srebrenicom i Olujom?

Slične objave

Podeli

Zoran Vuletić: Zato su nam važni nezavisni mediji koji će naterati pro EU političare da na budućim izborima traže podršku za Vladu Srbije koja će 11. jula održati komemorativnu sednicu u Srebrenici

Život mrmota u Srbiji se nastavlja. Prošao je juli mesec i početak avgusta, period godine kada političari, dežurni ,,nacionalni’’ radnici odnosno analitičari i angažovane redakcije sa sramnim ljudima koji se potpisuju kao novinari, čine sve da se na ex JU prostoru nikada ne završe ratovi.

Vojne epiloge smo dobili ‘95 i ‘99 godine kada je Srbija poražena. Za budućnost Srbije i regiona najvažniji je poltički epilog nakon tog sveukupnog debakla koji je Srbija doživela. Nažalost, još uvek nismo ni na pomolu formatiranja politike koja razume tu nasušnu potrebu i koja bi dobila značajniju podršku na izborima.

Veliku odgovornost snose nezavisni mediji koji moraju da prestanu da dominantno odgovaraju na teme koje im Vučić lansira i time kontroliše tj. formira opoziciju po svojoj meri i politici. Generalni produkt pojednostavljene ambicje nezavisnih medija je nesnađena parlamentarna pro EU opozicija koja glasa da Božidar Delić, tzv. Vučićev opozicionar, postane potpredsednik skupštine i time daje aboliciju komandantu Deliću u čijoj zoni odgovornosti u ratu na Kosovu je ubijeno 2100 albanskih civila.

Takođe, taj deo opzicije nema potpun odgovor ni na jedno od pitanja koje se decenijama u ovom periodu postavlja. Šta ćemo sa 11.07.’95/Srebrenicom i 05.08.’95./Olujom? Šta se dogodilo? Dok ne budemo došli do tačnih odgovora na ova pitanja i konsenzusa sa Bošnjacima oko Srebrenice, kao i do konsenzusa sa Hrvatskom oko Oluje nema drugačije budućnosti i nastavićemo da živimo ovakve, bedne živote.

Za većinu građana besperspektivne živote u svakom smislu, a za donosioce odluke da vladaju politikom ksenofobije i lažnim patriotizmom zarad neslućenog bogaćenja u kome će se gušiti uz svu moralnu bedu zbog načina na koji su do njega došli.

Zato su nam važni odgovri na julsko/agustovska pitanja. Zato su nam važni nezavisni mediji bez kojih nema ni odgovora koji bi ponudili prosperitetnu budućnost za građane i prezrenje uz institucionalno procesuiranje za ,,patriote’’ koji nas uništavaju trideset godina. Zato su nam važni nezavisni mediji koji će naterati pro EU političare da na budućim izborima traže podršku za Vladu Srbije koja će 11. jula održati komemorativnu sednicu u Srebrenici.

Potreban nam je predsednk koji će zajedno sa potpredsednikom hrvatske Vlade i pripadnikom srpske zajednice u Hrvatskoj prisustvovati obeležavanju završetka petogodišnjeg rata u Kninu. Siguran sam da tada ne bismo čuli ni jedan poklič ZA DOM SPREMNI, a komandant HOS-a Marko Skejo bi bio persona non grata na tom događaju.

Potreban nam je premijer koji će inicirati na Vladi odluku da se ustanovi dan sećanja na albanske žrtve pokopane na policijskom poligonu u Batajnici. Potreban nam je gradinačelnik Beograda koji će lično nadgledati uklanjanje sramnog murala Ratku Mladiću.

Potreban nam je politički preokret za kojim vape i buduće generacije. Time bi Srbija došla i do konačnog rešenja za kosovski Gordijev čvor i obe države bi postale članice EU. Aleksandar Vučić i njegova klika će ubrzo biti prošlost, od njega nikada nisam ništa ni očekivao.

Međutim, u ovoj terminalnoj fazi njegove vlasti kada se i formalno vratio na radikalska podešavanja, njegovi posilni, Đukanović i Vulin prete regionu. Na to pro EU opozicija ne sme da ćuti! Ćutanjem rizikujemo samo odlazak Vučića sa vlasti zato što se lično zgadio građanima, a dobijamo mnogo pogubniji epilog, preživljavanje radikalske politike.

Moramo pronaći snage u društvu i vratiti se pod hitno EU integracijama. Samo sa tom politikom možemo da očekujemo i pad nacionalizma u regionu koji se hrani nacionalizmom iz Srbije. Time ćemo učiniti najveću uslugu i građanskoj Bosni, građanskoj Crnoj Gori, kao i građanskoj Hrvatskoj.

Takođe, to je jedini put da se konačno pomogne i Srbima koji još uvek nisu ostvarili svoja građanska prava nakon rata i uspostavi normalan odnos sa državom iz koje su proterani ili pobegli u strahu od ratnog vihora. Sa takvom politikom koja ima osećaj za žvote ljudi i ti Srbi koji su aplaudirali u Novom Sadu jednom od kreatora njihovih tragičnih sudbina, dobili bi nove životne perspektive, a samim tim i racio o tome kome treba aplaudirati.

(The Balkantimes Press)