четвртак, 11 августа, 2022

Laslo Vegel: Tragom Petra Velikog

Slične objave

Podeli

Četvrtak, 9. jun 2022.

Dr Jevgenij Fedorov, član ekonomskog odbora ruske Dume iz vladajuće partije Jedinstvena Rusija, podneo je ruskom parlamentu predlog zakona o poništenju priznavanja nezavisnosti Litvanije. Gardijan izveštava o izjavi ruskog predsednika Vladimira Putina koju je dao ruskoj državnoj televiziji nakon što je u Sankt Petersburgu obišao izložbu kojom Rusija obeležava 350. godišnjicu rođenja Petra Velikog. „Petar Veliki je 21 godinu vodio ´Veliki severni rat´. Sad imate utisak da je borbom protiv Švedske on nešto oteo. On nije otimao ništa, samo je uzimao nazad ono što je pripadalo Rusiji. (…) Očigledno, i na nama je da vratimo ono što je rusko i da ojačamo zemlju. Ako polazimo od činjenice da ove osnovne vrednosti čine temelje našeg postojanja, sigurno ćemo uspeti da rešimo zadatke koji su pred nama“.

Petak, 10. jun 2022.

Olaf Šolc je obavio posetu Beogradu. Desilo se ono što je i bilo očekivano. Nemački kancelar je podsetio Beograd da, ukoliko želi da pristupi Evropskoj uniji, mora da uvede sankcije protiv Rusije. U jednoj stvari, međutim, za razliku od dosadašnjih nemačkih vlada, izneo je i jedan radikalniji stav. Ne mogu biti članovi Evropske unije dve takve države, koje ne priznaju jedna drugu. To je i do sada bilo jasno građanima Srbije, ali niko nije imao petlju da to i glasno kaže. Stara parola Borisa Tadića „i EU, i Kosovo” sad je u ruševinama. Zatrpan tom ruševinom Vučić sad pokušava da reciklira Tadićevu parolu. Pokušava da dobije na vremenu, pa i po cenu da se sve više udaljimo od Evropske unije.

A Evropska unija je osim toga previše zaokupljena sobom, ali je ipak usledio trenutak kad i Srbija, i Evropska unija moraju da se odluče. Sve mučnije iščekivanje samo produbljuje suprotnosti unutar Evropske unije. Ukrajinski rat je na izvesno vreme jačao jedinstvo Unije, ali to nije moglo dugo da potraje. Rušenje berlinskog zida je prevarilo Zapadnu Evropu koja je računala sa novim tržištima. U osamdesetim i devedesetim godinama budućnost zajedničke Evrope bila je obećavajuća. Konačno se uspostavilo evropsko jedinstvo! Krajem osamdesetih, ali još i početkom devedesetih, vladala je prava evropska euforija. „Evropa je naša domovina i Evropa je naša budućnost”, „Evropa odmah!” S ovim parolama su Slovenci bežali iz Jugoslavije. U Jugoslaviji su do temelja porušili Vukovar, godinama su granatirali Sarajevo, i na dubrovačkom Stradunu su zviždali meci, a ja sam u svojoj sobi, očajan, pisao delove zbirke eseja pod naslovom Vitgenštajnov razboj – i nadao se Evropi. Evropa je bila daleko, a srpske paravojne formacije sve bliže. Novi Sad je bio prepun patriota u uniformi zaštitnih boja. Bilo je i zgodnih devojaka koje su prekrajale kamuflažne pantalone kako bi njihove obline što više došle do izražaja. Gospođice sa novosadske televizije su paradirajući pred kamerama proslavljale granatiranje Vukovara od strane „novosadskog korpusa”. Danas mnogi zaboravljaju prošlost, a u isto vreme sve je više onih koji bi ponovo obukli ove uniforme. Sa svojim prijateljima tada smo o Evropi govorili kao zaverenici protiv vladajućih ideja. Sve nas je zavela jedna lepa iluzija. Uključujući i mene. Posle trideset godina ne pomišljam više na imaginarnu Evropu, nego na stvarnu, onu koja truckavo napreduje, koja sve češće gubi samopouzdanje, na sukobe interesa nacionalnih država. I to je moja Evropa. U 21. veku pogled u njenu budućnost je sve natmureniji. Svaki čas nailazim na razmatranja o sumraku Evrope koja se batrga između Scila i Haribdi. Na jednoj strani doktrina nacionalne države, a na drugoj utopija Ujedinjene Evrope. Ideja Evrope postala je bojište nacionalnih političkih elita, dok je evropska duhovnost potisnuta u drugi plan. Na raznim svečanim manifestacijama intelektualne zvezde nacionalne države razmenjuju mišljenja o nepostojećem evropskom jedinstvu. Potom sledi raskošna večera. Odlična vina. Svečane zdravice. To je današnja evro-ceremonija. Videvši sve ovo evropski građani gube veru u evropsku misiju. I to nije nova pojava. Antale, penzionisani pukovnik, junak romana Doba požuda (1951.) Artura Kestlera kaže: „Našli smo se u stupici, narod jedne na smrt osuđene civilizacije, samo plešemo na pozornici na koju sve mračnije pada senka Neandertalca”. A Neandertalac je bio ataše za kulturu u ambasadi Saveza Slobodarskih Naroda, to jest Fjodor Grigorijevič Nikitin. „Za godinu dana, najviše za pet, više neće biti Evrope, neće biti ničeg…” tvrdio je Boris, izbeglica iz Poljske. Kasandrična predskazanja sudbine nisu se ostvarila. Sovjetski Savez je izgubio hladni rat. Sad iznova, ponovo oplakuju Evropu. U pomenutom romanu nalazi se i jedna neverovatno aktuelna rečenica: Savez Slobodarskih Naroda, Slobodna Država, hoće da proguta Zečiju Državu. Zečija Država je naprsla. Sad Slobodna država, opremljena atomskim oružjem, Hoće do temelja da razori Zečiju Državu. Koje će se predskazanje ostvariti u prvoj polovini prvog veka novog milenijuma?

Nedelja, 12. jun 2022.

Vreme ja danas prijatno, s Anikom smo stigli do centra grada, gde se nešto opet gradi. Zatim smo skrenuli u Dunavsku ulicu, da popijemo šoljicu kapučina. Svratili smo u jedan mali kafe, gde smo ranije često dolazili, imali su odličnu kafu. Nameštaj je bio onaj stari, ali je konobar imao neki čudan akcenat. Aniko je odmah primetila da kafe nije onaj stari. Ispostavilo se da je bila u pravu. Ubrzo se pojavila jedna debelim zlatnim lančićima oko vrata jedna stasita, sredovečna gospođa i naručila čaj. Gospođa i konobar su se vrlo verovatno od ranije poznavali, jer su neobično prisno i previše glasno razgovarali. Razumeo sam da je kafe nedavno promenio vlasnika. Posle nekih pola sata došli su novi gosti, svi su bili Rusi. Objašnjenje je jednostavno. Čitao sam u novinama da je više desetina hiljada ruskih preduzetnika stiglo uglavnom u Beograd i u Novi Sad, jer su im sankcije Evropske unije onemogućile poslovanje u rodnoj zemlji. Srbija im omogućava evropsko poslovanje. Zatim je stigao jedan srpski poslovni čovek, kome su Rusi objasnili da nemaju ništa protiv da Srbija primeni sankcije protiv Putina, jer ako to ne bude učinila, lako može da se desi da te sankciije budu proširene i na Srbiju, kao što se to dogodilo Belorusiji. Srpski biznismen je samo prevrtao očima, ispostavilo se, naime, da je veliki rusofil, po kome nema ni govora da Srbija stavi embargo na poslovanje s Rusijom. Iz ovih srpsko-ruskih razgovora u Dunavskoj ulici sam zaključio da je posao: posao, i da se ruski biznismeni razumeju više u posao.

Ponedeljak, 13. jun 2022.

Ovaj rat je jednim delom agresija ruskog imperijalnog nacionalizma, s druge strane, međutim reč je borbi svetonazorskih narativa. Putinovi ideolozi traže ne samo ponovnu podelu sfera uticaja, već su najavili i agoniju zapadnog sveta. Ni po čemu novi program, s drugačijim ideološkim predznakom Staljin je pokrenuo svetonazorsku ofanzivu velikih razmera – u ime pravednijeg novog sveta. Objavio je da je kapitalizam na samrti i početak svetske revolucije, što je naišlo na odjek u zapadnim intelektualnim krugovima, nezadovoljnih s postojećim. Samo što je ubrzo pala mesijanistička maska i razotkriveni su  imperijalni interesi. Na ova vremena podseća Artur Kestler u svom romanu Doba požuda. Najpoznatiji roman ovog autora je Pomračenje u podne, ali je Doba požuda trenutno aktuelnije štivo. Govori o onim vremenima u kojim je umerena levica izgubila kredibilitet, a ljudi su žudeli za novom verom. Mlada američka dama, Hajdi, postaje ljubavnica jednog ruskog diplomate i njen otac daje i objašnjenje ljubavi. Na kontinentu je izumrla želja za životom, i sad je reč o tome da bacil smrti ne zarazi evropskog čoveka. Poslednje zlokobne rečenice romana govore o kraju Evrope. Trupe Slobodne Države nadiru prema Zapadu, građani Evrope beže. „Sirene su zavijale i niko nije znao na šta upozoravaju – da li je to znak vežbe vazdušne opasnosti ili najava Poslednjeg Suda” piše Kestler. Njegovo predskazanje se nije ostvarilo, Sovjetski Savez je izgubio hladni rat, međutim, trideset godina kasnije Rusija započinje novi rat. Samo što sad ne obećava spas u ime proleterskog internacionalizma, već u ime autokratskog režima sad obećava sigurnu zaštitu u liberalnu demokratiju razočaranim i građanima koji veruju da im je ugrožen nacionalni identitet. Demokratija ili autokratija? To je suština konflikta. Ruski crkveni velikodostojnici već govore o tome da je katolička vera izgubila bitku za ljudsku dušu, ali da će joj ortodoksna crkva priteći u pomoć i, zahvaljujući njoj, hrišćanske evropske vrednosti će ponovo zaživeti novim životom. Zahvaljujući Rusiji Evropa će se vratiti hrišćanskim vrednostima, poštovanju osećanja zajedništva i svetinje porodice. Ponovo će biti reda na svetu umesto sadašnjeg haosa. Prema tome, Rusija će da spasi katoličke vernike.

Utorak, 14. jul 2022.

Pre podne sa Anikom, posle nabavke seli smo na terasu jednog obližnjeg kafea. U dnevnom listu Nova nailazim na fragmente dnevnika Milovana Đilasa iz 1989. Do 1995. godine. Sigurno ću kupiti ovu knjigu, u novinama objavljeni delovi neverovatno zanimljivi. Od sina je tražio da uništi ove zapise, ali on nije udovoljio očevoj želji. Prvi komunistički disident pred kraj života nije se pomirio sa autokratskom vlašću, uzalud su ga antikomunisti obletali. Nije se mirio sa nabujalim nacionalizmom. Pred smrt je počeo da vodi dnevnik. Ali – zašto? Pretpostavljam da ga je pisao kao upozorenje, što se ispostavlja i iz toga, da ga je Tito jedne noći pohodio u snu. Onaj Tito, s kojim se zajedno borio protiv fašista, koji ga je strpao u zatvor i koji je – a to je najveći paradoks – na kraju ostvario ono o čemu je Đilas samo sanjario. I još i više.

Portal Autonomija, preveo Arpad Vicko

POSTAVI ODGOVOR

Unesite svoj komentar!
Unesite svoje ime

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.

Prethodni tekstPredrag Koraksić: Miran san
Sledeći tekstLice izdaje