четвртак, 7 јула, 2022

Predstavljeno drugo izdanje romana “Smeh pod vešalima” Radeta Radovanovića

Slične objave

Podeli

BEOGRAD, 22. juna 2022. – U Medija centru danas je predstavljeno drugo izdanje romana Radeta Radovanovića Smeh pod vešalima sa podnaslovom – Sve što ste želeli da znate o ratu na Kosovu. 

O knjizi su pored autora govorili izdavač Dragan Stojković (Mostart Jugoslavija), Dušan Petričić, Sonja Biserko, Gradimir Gojer i Dušan Petričić.

Dragan Stojković (foto: portalforum.rs)

“Za svakog izdavača poseban događaj je kada mu knjiga dobije drugo izdanje”, rekao je Stojković i podsetio da je autor u jednom intervjuu rekao da je rizikovao s ovim rukopisom. “Nisam imao rizik i jedan sam od onih koji su istoriju učili iz romana”, naglasio je Stojković i Radovanovićevu knjigu predložio za lektiru jer “svako skrivanje istine jednog dna doživi slom. Nadam se, kazao je da ova kjiga neće doživeti sudbinu knjige Srbija i Arbanija Dimitrija Tucovića.

Dramaturg Gradimir Gojer je mišljenja da je Radovanovićem roman temeljna istina i istakao da živimo u vreme kada se mnogo laže, ne samo kod nas na Balkanu, nego i u svetu. “Knjigu bi trebalo da otkupi Vlada Srbije, ne samo ovo nego i sva buduća izdanja, i dijeli je građanima. On je zahvalio dvojici “uspravne kičme” (Radovanoviću i Stojkoviću) da kažu ono što se ovde izbegava reći.

Gradimir Gojer (foto: portalforum.rs)

“Knjiga je literarno zanimljivo komponirana. Rade gradi dramaturške prozore i ona nije ravnolinijska, već nježna i poetska. Glavni junak romana je sadašnji predsjednik Srbije koji je u vrijeme kosovskog pogroma bio glavni medijski cenzor. Knjiga nije samo politička nego je i romaneskno konstituirana, rekao je Gojer i podsetio da je nakon čitanja knjige razmišljao šta će se sve govoriti o autoru i izdavaču.

Dušan Petričić je ilustrovao korice. Nije to radio za ovu priliku nego je docrtao karikaturi uz devedesetih godina, na kojoj su gospodari narodnih sudbina na ovim prostorima igrali poker…

Dušan Petričić (foto: portalforum.rs)

“Ne dozvolimo da zdrava logika i istina nestanu iz naših glava”, rekao je Petričić i naglasio da je poslednjih godina postao “mnogo ogorčeniji”, da je prešao jednu liniju koje se ranije čuvao… To je, kaže, narod koji ima ulogu (krivicu) u našoj stvarnosti.

Predsednica Helsinškog odbora, Sonja Biserko na početku ja zahvalila Radovanoviću što nam je podario ovu knjigu. Ona nas vraća u vreme koje bismo intimno možda želeli da zaboravimo. Međutim, moramo ga se sećati. To je i naša obaveza jer posledice živimo još uvek.

Knjiga “Smeh pod vešalima” tematizuje deo najnovije istorije (kraj devedesetih godina prošlog veka), kad  je sistematski državni terorizam doveo zemlju do toga da se,  međunarodna zajednica, uprkos svim prethodnim naporima da posreduje u traganju za mirnim rešenjem  ipak opredelila za intervenciju;  i Milošević i NATO smatrali su da neće trajati duže od desetak dana.

Knjiga “Smeh pod vešalima” dolazi u trenutku kad su pred Srbijom ponovo postavljena sudbinska pitanja, a od odgovora na njih zavisi u kom pravcu će ona dalje. Ni 20 godina nakon dramatičnih dogadjaja na Kosovu Srbija nema ni hrabrost ni spremnost da adekvatno odgovori i razresi kosovsko pitanje. Ona se opet oslanja na Rusiju, ali ovog puta Rusija vešto instrumetalizuje Kosovo radi vlastitih interesa.

Sonja Biserko (foto: portalforum.rs)

Činjenica da je Kosovo bilo prostor najduže drzavne represije u novijoj istoriji Balkana, te da je po svojoj kompleksnosti i inače bilo problem za međunarodnu zajednicu, dodatno je  delovala frustrirajuce na međunarodnu zajednicu i sve njene pokušaje da nađe adekvatno rešenje koje bi zadovoljilo obe strane. Prvi sukobi su počeli početkom januara i februara. Masakr 58 albanskih civila u selu Prekazu u februaru 1998..g. je presudan događaj za dalju eskalaciju rata. Tokom  nekoliko meseci sukobi su doveli do  oko 500.000 izbeglica, vise od polovine interno raseljenih. Mnoge od ovih izbeglica vratile su se svojim kucama nakon potpisivanja sporazuma Milošević-Holbruk. Oslobodilačka vojska Kosova je skoro razbijena u napadu na Orahovac.

Sporazum Holbruk-Milošević iz oktobra 1998. godine je najverovatnije predstavljao poslednju šansu za mirno razrešenje krize. Shvativši da međunarodna zajednica nije očekivala sukob do proleća i verujući da verovatno i ovako neće doći do intervencije, Milošević je počeo da gomila snage, i, još jednom, doveo međunarodnu zajednicu pred svršen čin.

Sazivanje konferencije u Rambujeu osudila je cela politička scena Srbije. Reagovanja u Srbiji na ponudu u Rambujeu  jasno su pokazivala da srpska strana nije spremna na pregovore, ne samo režim, već i veći deo opozicije. Iz atmosfere koja je prethodila bombardovanju sticao se utisak da postoji spremnost za suprotstavljanje bilo kakvom nametanju resenja, a  bila je ocita I sepromnost za suprotstavljanje NATO intervenciji. Ta vrsta arogancije nalazila je svoje utočiste u nerazumnom podsticanju odredjenih krugova u Rusiji na prihvatanje izazova, očigledno sa procenom da će takva avantura dovesti NATO do kolapsa, sto bi Srbiji obezbedilo poziciju moralnog pobednika.  Naime, ruska solidarnost sa Srbijom oko Kosova navela je Srbiju da očekuje rusko vojno angažovanje.

Prolongiranje intervencije na više od dva meseca  bila je emotivno teška za Zapad, ali i za Rusiju. Posredničku ulogu u zaustavljanu intervencije odigrao je Viktor Černomirdin, bivši premijer i direktor Gasproma. Ruska histerija je možda najbolje opisana u vodećem moskovskom listu Nezavisimaja gazeta (25. mart 1999.) koji je objavio da se nada da će akcija na Kosovu pokrenuti „kolaps američke globalne imperije“ i da je u interesu Rusije da pusti „Sjedinjene Države i NATO da sa svojim dementnim zapadno i istočnoevropskim članicama zaglibi što je dublje moguće u balkanskom ratu“. Nakon 20 godina ruski predsednik Putin je krenuo u rat sa istom ambicijom.

Pošto je uzeo Kosovo i čitavu zajednicu kosovskih Albanaca  za taoce, Milošević je pokrenuo reakciju koju nije očekivao i za koju nije imao odgovor. Miloševićeva odluka da odbaci sporazum iz Rambujea je konačno prisilila snage NATO da definišu prirodu sukoba koji je progonio jugoistočnu Evropu čitave protekle decenije. Po prvi put ih je Zapad jasno prepoznao kao seriju srpskih agresivnih ratova i osvajanja.

Međutim, namera Beograda da se proteraju Albanci bila je očigledana i dokazana je pred Haskim tribunalom. Jedan od svedoka bio je i Ratomir Tanic koji je bio u brojnim delegacijama koje su pregovarale sa Albancima. Radovanovic citira recenicu srpskog oficira “kada završimo sa OVK, uklonićemo sve Albance sa Kosova”.

Samo nekoliko dana vazdušnih napada bilo je dovoljno da politička scena Srbije odbaci svoju lažnu masku. Etničko čišćenje kosovskih Albanaca je još jednom demonstriralo besprizornu okrutnost i barbarizam srpske ratne mašinerije. Koncerti i druge manifestacije, otkrili su da većina nije spremna da se suoči sa zločinima koji se na Kosovu čine u njihovo ime.

NATO intervencija je na kratko  konsolidovala  rezim i politicki vakuum koji je nastao posle potpisivanja Kumnovskog sporazuma opozicija nije mogla iskoristiti,  jer se nije distancirala od  vojne i policijske ofanzive na Kosovu. Naprotiv, smatralo se da je tadasnja ofanziva na Kosovu bila uvod u definitivno resenje kosovskog pitanja tj. njegovu podelu. NATO intervencija i ulazak NATO trupa (KFOR) na Kosovo  doveli su u pitanje srpski plan za podelu, a UN rezolucija Saveta bezbednosti 1244 je Kosovo izvukla iz nadleznosti Srbije.

Nažalost, razvoj događaja je takođe pokazao da je demokratska alternativa bila gotovo zanemarljiva. Mediji su postali prva žrtva bombardovanja, a sve informacije su stavljene pod direktnu državnu kontrolu. Objavljivanje vanrednog stanja, kao i uvođenje smrtne kazne, ratnog stanja, delimične mobilizacije, oslobađanje kriminalaca i mobilisanje dobrovoljaca – svim tim merama zatvoreni su svi putevi mogućeg otpora. Podstaknuta divljačkom  propagandom i kriminalnim banditizmom, Srbija je tada krenula putem sa kojeg još nije skrenula.

Knjiga Radeta Radovanivića slika to vreme iz jednog specifičnog ugla, izveštača za Radio slobodnu Evropu, ali i kao oca maloletne dece i komšiluka u novobeogradskom bloku. Uhvatio je atmosferu ne samo političkih elita, nego i celog društva. Rade je je  svojim izvešatavanjem stekao ne samo međunarodno poštovanje, nego i cele Srbije i, posebno srpskog rukovodstva. Mada su pokušavali da mu podmetnu neke informacije, on je i u situaciji kada je njegov život objektivno bio ugrožen ostao ne samo profesionalac, nego i čovek sa čvrstim moralnim i etičkim stavom.

Knjiga ima i jednu posebnu pikanteriju. Naime, glavni junak je ondašnji minister informacija, a današnji predsednik- Aleksandar Vučić. Radovanović je veoma vešto oslikao njegov karakter i ponašanje posebno kad svedoči pred sudom o tome ko je  sve znao da će NATO bombardovati RTS. On je naravno, negirao da je tada u razgovoru sa Radetom izneo imena koja su namerno propustila da službenicima RTS saopšte da će biti meta te noći. Čak ni on nije znao jer je i njegova majka bila u zgradi RTS te noći.

Radovanović je uhvatio sve dramatične situacije – od bombardovanja kineske ambasade, posredovanja Černomirdina, Holbrukovo ubedjivanje Miloševiaća, raju u kafiću u bloku, reakcije običnih ljudi, do onih iz establišmenta, ubistvo Ćuruvije, masakriranje kosovskih Albanaca – od Djakovice do Kruše, beg Albanaca od srpske policije, otmice Srba nakon ulaska KFOR, zatim redakcija Slobodne Evrope u Pragu… I što je, čini mi se najvažnije, u tom opštem haosu uspeo je da pokaže prizore humanosti i na jednoj i drugoj strani.

Rade Radovanović nije samo novinar, već i veoma uspešan pisac. Pred nama je dragocen dokument o jednom zločinačkom vremenu koje je do kraja degradirao ljudski život i ogolio jedan žločinački projekat. On već ima veliku recepciju u regionu, ali i u Srbiji. I nadam se da će biti uzor novim generacijama, ne samo kao uvid u to vreme, već i kako  profesionalno i objektivno izveštavati bez obzira na cenu koju može platiti.

Rade Radovanović (foto: portalforum.rs)

Autor je rekao da mu konstatacije govornika zvuče mnogo bolje nego što on o sebi misli. Knjigu je odbilo nekoliko (pet!) izdavača, a Radovanović je priznao da su ga trojica (sa kojima je inače blizak) nakon čitanja pitali: Da li si ti normalan?!

Osim Dušanu Petričiću i izdavaču, autor je posebnu zahvalnost uputio istoričarki Latinki Perović koja je napisala pogovor drugom izdanju. Donosimo ga u celosti.

Uz drugo izdanje knjige Radeta Radovanovića „Smeh pod vešalima. Sve što ste želeli da ne znate o ratu na Kosovu“, Mostart 2021, str. 315.

Knjiga o kojoj je reč specifičan je istorijski dokument. U njoj se mogu naći tačni podaci o ljudskim žrtvama u ratu na Kosovu, poslednjem u nizu ratova (Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina) 90-ih godina 20. veka, u kojima se etapno raspadala složena jugoslovenska država. Ali, za razliku od svakog pojedinačnog dokumenta, knjiga je totalna slika rata i srpskog društva.

U ratu na Kosovu ubijeno je i nestalo 13.536 ljudi, od tog broja 10.802 (80% su Albanci), i 2.137 (16%) su Srbi, 526 žrtava su drugih nacionalnosti.

Međutim, ljudske žrtve u ratu na Kosovu nisu samo brojke. One postaju bitna pojedinost rata tek posmatrane u kontekstu koji 90-ih godina 20. veka čini srpsko društvo. To knjigu i čini specifičnim istorijskim dokumentom. Dakle: narod i inteligencija, vlast i opozicija, unutrašnja i spoljna politika Srbije posle kraja hladnog rata i sloma komunističkih režima, različite koncepcije za razrešenje jugoslovenske krize posle 1980. godine, odnosi jugoslovenskog centra i republika, posebno Kosova i Srbije.

Novinar i publicista Rade Radovanović, kao dopisnik Radija Slobodna Evropa (RFE/RL) izveštavao je o ratu, a zatim – 30 godina kasnije – napisao knjigu o tom ratu. U oba slučaja on čvrsto stoji na stanovištu da je samo istina lekovita. Poput jakog leka u velikim dozama, ona pomaže da se od zdravog odvoji bolesno tkivo, u nadi da samo to može doprineti ozdravljenju celine. Naravno, različita su sredstva. U društvu funkciju hirurškog noža ima kritika. Ona pretpostavlja slobodu. Jer tek u dijalogu formira se društvena svest o povezanosti uzroka i posledica. Drugim rečima, individualna i institucionalna odgovornost za posledice odluka. Radovanović nikada ovo ne gubi iz vida. I kada piše o onome što u toku rata srpsko društvo nije želelo da zna, i kada knjigom zaokružuje sliku o društvu u ratu. Šta objašnjava njegovu postojanost: karakter, lični moral, profesionalnost? U svakom slučaju, postojanost 90-ih godina u Srbiji nije bila pravilo, već izuzetak. A izuzetak je trebalo izolovati tako što je Radovanović stigmatizovan kao američki špijun i nacionalni izdajnik. To nije prvi put, ali su primeri diskvalifikacija tek od nedavno počeli da privlače pažnju srpskih istoričara, za razliku od stranih istoričara. I Rade Radovanović je bio priznat tek kada je svojim radom probio lokalnu zatvorenost. Za izveštavanje o ratu na Kosovu dobio je 2000. godine Predsedničku nagradu. Tim povodom predsednik kompanije RFE/RL Tomas A. Dain napisao mu je:

Dragi Rade, zbog Vašeg izvanrednog rada za RFE/RL izabrao sam Vas da primite Predsedničku nagradu za 2000. godinu. Zauvek sam Vam zahvalan za ono što radite u našoj misiji promovisanja demokratije. Radujem se Vašim budućim postignućima.

Izveštavanje Radeta Radovanovića o ratu na Kosovu pokazivalo je da i u ovom ratu, kao i u svakom drugom ratu, postoji granica između dobra i zla. I jedna i druga strana u ovoj podeli imaju različite nijanse i vidove izražavanja. Granica ne prolazi samo kroz narod. Ona deli inteligenciju, političare, diplomate, novinare… Ljudi imaju različite motive, namere i interese. U tom pogledu, ni RFE/RL nije bio izuzetak. Reakcije na Predsedničku nagradu za 2000. godinu bile su različite. Većina kolega radovala se i čestitala laureatu. Direktor i glavni urednik Balkanskog servisa, Nenad Pejić, umesto čestitke, rekao je Radovanoviću: „Nemoj misliti da ti sada niko ništa ne može“. Na to je Radovanović odgovorio: „Ti mi ništa ne možeš Pejiću… Ni ti, ni onaj u Beogradu, ni onaj u Vašingtonu… nećeš da shvatiš da tvoja moć ne zavisi od tvojih namera, nego od mog pristajanja – a ja ne pristajem“. Kratko i jasno, Rade Radovanović nije pristajao da laže umesto da govori istinu. Ni zbog novca, ni zbog karijere. Ni u ime nacionalnih interesa, koje je pretpostavljala politička propaganda. Odnosno Vođa sa svojim zaluđenim sledbenicima.

Latinka Perović (foto: portalforum.rs)

U izveštavanju Radeta Radovanovića poznati su mesto događaja, njegovi akteri, broj žrtava. Međutim, u kontekstu krize jugoslovenske države ovi konkretni podaci dobijali su različita tumačenja. Kroz njih su se kristalisali i različiti koncepti rešenja krize. Dovoljno uverljivi da pokažu da ono što se događalo nije bilo jedino moguće. U Srbiji, već polovinom 80-ih godina, dolazi do društvenog konsenzusa o rešenju srpskog pitanja kao državnog pitanja. Kosovo postaje snažno oružje u borbi za taj cilj. Odnosno, za promenu ustavnog položaja republike Srbije koji je bio definisan u Ustavu iz 1974. godine. U Srbiji, kao jedinoj od jugoslovenskih republika sa dve autonomne pokrajine („iz tri dela“), izazivalo se nepoverenje u jugoslovensku federaciju, ali i osećanje povređenosti, što je dovelo do prave provale emocija u srpskom društvu koje su provocirane i kanalisane gotovo na svim nivoima. U toj atmosferi došlo je do naglog udaljavanja od racionalnog promišljanja interesa i realnih mogućnosti. Gotovo do stanja obolelosti.

U stvari, rat na Kosovu dugo je pripreman zloupotrebom kosovskog mita, ali i političkim odlukama bez predviđanja njihovih posledica. Počelo je sa obezglavljivanjem Albanaca: uklanjanjem umerenih, jugoslovenski orijentisanih ljudi sa političkih funkcija. Nastavilo se poništavanjem stečenih prava, da bi se završilo u primeni nasilja širokog spektra. U ratu na Kosovu došle su do izražaja sve one karakteristike koje obuhvata pojam „balkanizacija“. Ali i karakteristike države u rasulu. U Srbiji tokom rata na Kosovu funkcioniše samo autoritarni vođa. Sve ostale institucije, uključujući vojsku i policiju deluju samovoljno. Ubija se i pljačka albansko stanovništvo. Na otpor Albanaca odgovara se upotrebom policije i vojske. U isto vreme, sa Albancima na Kosovu solidariše se javnost u drugim jugoslovenskim republikama i u svetu. Posle intervencije NATO alijanse dolazi do revanša. Pojedinačno i grupno ubijaju se Srbi. U strahu od neizvesnosti masovno se iseljavaju u Srbiju. Tako se zatvara đavolji krug. Danas su novim generacijama i Albanaca i Srba na Kosovu zajedničke samo težnje da napuste Kosovo i odu u svet. Ne priznajući da je politika Republike Srbije prema Kosovu poražena, vlasti u Srbiji se ponašaju kao da se ništa nije dogodilo. Tako problem Kosova postaje sve teže rešiv. Ove posledice bile su predvidive u izveštajima Radeta Radovanovića. Njegovo izveštavanje razvučeno je kroz sve vreme trajanja rata i rasuto je kroz pojedinačne priloge. Nije bilo ni vremena za njihovo povezivanje. Još manje za preispitivanje. Sada dolazi Radovanovićeva knjiga koja to čini mogućim. Formirao se njegov pogled na rat, ali i slika o srpskom društvu u toku rata. On podseća ljude na ono što nisu želeli da znaju o ratu, i knjigom ih poziva da razmisle o tome.

Knjiga Radeta Radovanovića nije doživela sudbinu knjiga onih autora koji su o ratu svedočili odmah po njegovom završetku. Nije morao da promeni identitet i napusti zemlju. Temeljne studije poput knjige etnologa Ivana Čolovića Smrt na Kosovu Polju (2016) – plod njegovog osmogodišnjeg rada – nisu nailazile na zasluženi odjek čak ni u akademskoj javnosti u Srbiji. Međutim, knjiga Radeta Radovanovića Smeh pod vešalima. Sve što ste želeli da ne znate o ratu na Kosovu, privukla je pažnju šire javnosti. Objavljena je na srpskom, albanskom i hrvatskom jeziku. U pripremi je njeno drugo izdanje na srpskom jeziku. Promovisana je u Srbiji i Bosni i Hercegovini, a očekuje se uskoro i njeno izdanje na engleskom jeziku. Da li ovo znači priznanje poraza državne politike koja je do njega dovela, ili naprotiv činjenice da je problem Kosova zavezan u čvor koji Srbiju drži u mestu? Bezizgledna stvarnost prisiljava na postavljanje pitanja i traženje objašnjenja. To je početak svake samorefleksije. U tom smislu, knjiga Radeta Radovanovića proširuje prostor slobode i potkopava autoritarizam koji nerešen problem Kosova koristi kao sredstvo za sopstveno održanje na vlasti. I izveštavanjem o ratu sa Kosova i knjigom o ratu, Rade Radovanović je učinio ono što je mogao kao odgovoran pojedinac. Tek u dužem procesu sazreva shvatanje da promene koje obećava jedan čovek sa vrha piramide vlasti ne mogu biti ništa više od imitacije promena. Teren za suštinske promene na svim nivoima priprema odgovoran pojedinac. Upravo njega Rade Radovanović nastoji da „probudi“ svojom knjigom. Na osnovu odjeka njegove knjige, može se zaključiti da u tome i uspeva. (Peščanik.net, 04.06.2022.)

U Hrvatskoj i na Kosovu takođe se priprema drugo izdanje ove knjige. Paralelno ide i prevod na engleski jezik. Radovanović je najavio da će sutra povodom drugog izdanja, uz Zorana Vuletića, predsednika Građanskog demokratskog foruma, profesorku Vesnu Rakić Vodinelić i urednika dnevnog lista Danas Dragoljuba Petrovića knjigu predstaviti u Kragujevcu,. Sav prihod od prodaje ide kolegi Miroslavu Jovanoviću, bivšem uredniku “Svetlosti” kojem se sa računa penzije skidaju dve trećine zbog kazne iz 2008. godine koja je inače – plaćena.

Dragan Banjac