среда, 6 јула, 2022

Vladike veruju u Putina, a patrijarh u Vučića

Slične objave

Podeli

Tomislav Marković:

Sastale se vladike Srpske pravoslavne crkve u Beogradu, gradu prestonome, na redovnom zasedanju Svetog arhijereskog sabora, da pretresu aktuelna i goruća pitanja vere, ljubavi i nade: sme li se tokom posta koristiti mast za kurje oči, da li je bogougodno imati đakuzi u vladičanskom dvoru, koliko treba da košta svešteničko činodejstvije u skladu s najnovijim poskupljenjima… Taman kad su počeli da rešavaju teško teološko pitanje – da li para vrti gde molitva ne može – stiže brzojav od vasilevsa Aleksandra Vučića koji poziva ovlašćene predstavnike Boga na srpskoj zemlji da svrate u njegove dvore na hitan sastanak, uz iće i piće.

Pohitaše episkopi na čelu sa glavnokomandujućim patrijarhom Porfirijem, posedaše u besna kola koja prosečan srpski vernik može da kupi nakon četvrt stoleća teškog rada, pod uslovom da živi pod vedrim nebom i hrani se putem fotosinteze, i odjezdiše put Predsedništva Srbije. Tamo ih je dočekao uprepodobljeni predsednik, najveći pravoslavac među naprednjacima, koji ih je poslužio tradicionalnim srpskim đakonijama kao što su sarma punjena kavijarom, plodovi Panonskog mora, pijani šaran na ražnju, pihtije od špageta i pastrmka ispod sača, koje su episkopi obilno zalivali tečnim proizvodima od vinove loze iz privatnog Vučićevog podruma. A kad su se vina podnapili, ovako Vučić vladikama govoraše: Vaša svetosti, vaša preosveštenstva, pozvao sam vas u ovaj sveti vladarski dom kako bih čuo vaše viđenje situacije u Ukrajini i kako bi Srbija, po vašem hrišćanskom mišljenju, trebalo da se ponaša u aktuelnim okolnostima.

Krvoločne vladike i neutralni patrijarh

Skočiše vladike na noge lagane, pa uglas povikaše kako bratskoj Rusiji nipošto ne treba uvoditi sankcije, rekoše još kako Srbija treba da bude na strani matuške i da se ne odriče tradicionalnih, prijateljskih odnosa sa Rusijom, pogotovo u ovom istorijskom času kad sveta ruska soldačija satire ljude i gradove po Ukrajini, masovno ubija pravoslavce, a usput ruši i pravoslavne bogomolje. Nisu episkopi bili kreativni kao njihov neprevaziđeni uzor, blaženopočivši mitropolit Amfilohije, ali je jasno da slede njegov put. Sve njihove reči mogle bi stati u onu znamenitu Amfilohijevu kletvu – proklet bio tri puta i tri hiljade puta svaki onaj koji nije veran majci Rusiji, dao Bog da s njega živo meso otpadalo.

Iz krvoločnog vladičanskog hora delimično se izdvojio prvi među jednakima, patrijarh Porfirije, demonstrirajući svoj apsolutni sluh za politički trenutak i volju onog kome služi. Pozivajući se na svoje bogato iskustvo igrača na političkoj žici, takoreći akrobate, patrijarh je poručio da bi za našu zemlju bilo najbolje ukoliko bi mogla da balansira i da ne zauzima stranu. Vođa SPC-a očigledno sledi logiku vojne i političke neutralnosti koju proklamuju ovdašnji politički zgubidani, za razliku od hrišanskog Boga koji je u „Otkrovenju Jovanovom“ poručio nešto drugo: „Znam dela tvoja da nisi ni studen ni vruć. O, da si studen ili vruć! Tako, pošto si mlak, i nisi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojih”.

Na konferenciji za štampu patrijarh se oprobao u žanru panegirika velikom vođi, pa je hvalio Vučića na sva crkvena zvona, rekavši da predsednik Srbije „pokazuje odgovorno ponašanje u situaciji koja podrazumeva principijelni stav i odnos prema principima, a da s druge strane, ne isključuje racio ni logiku”. Odao se patrijarh i tumačenjima rata u Ukrajini, za njega „taj sukob nije  naprosto  sukob između dve zemlje, koje bi po svemu trebalo da imaju mogućnost zajedničkog života, nego mnogo dublji sukob“. Dodao je i da je to „sukob sistema vrednosti, sukob civilizacija”, prema kome treba zauzeti  stav, a onda je u najgorem demagoškom maniru proslovio da je „stav Crkve uvek stav molitve Bogu za mir”.

Okrečeni grobovi

S jedne strane stoji hor krvoločnih episkopa koji mirno podržavaju klanja po Ukrajini, u ime Boga čija vrhovna zapovest glasi „Ljubi bližnjeg svog kao samoga sebe“, a s druge tobože neutralni patrijarh koji je protiv zauzimanja strane u slučaju očigledne agresije i ratnih zločina. Dok dželat kolje žrtvu, Hristov namesnik ne bi da se svrstava ni na čiju stranu, samo što to znači da je potuljeno na strani ukoljice. Nema neutralnosti kad je u pitanju odnos prema zlu, to bi bar teolozi trebalo da znaju. Patrijarh bi da se moli Bogu za mir, a ne pada mu na pamet da zamoli svog kolegu, patrijarha Ruske pravoslavne crkve Kirila da prestane sa podrškom Putinu i sa blagosiljanjem ubica.

Što reče drug Hrist: „Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što ste kao okrečeni grobovi, koji se spolja vide lepi, a unutra su puni kostiju mrtvačkih i svake nečistote. Tako i vi spolja se pokazujete ljudima pravedni, a iznutra ste puni licemerja i bezakonja”. Prava je šteta što Hristovi ovlašćeni predstavnici na zemlji retko čitaju njegove reči i ne shvataju ih baš ozbiljno.

Na celu tu crkvenu ujdurmu koja spada u redovno ruganje elementarnim hrišćanskim vrednostima, sasvim se lepo nadovezuju Vučićeva prenemaganja o tome kako se nad našom zemljom „nadvijaju ogromni i gradonosni oblaci“, kako “posle leta dolazi period možda najteži od 1944. godine do danas”, te zato moli patrijarha i vladike da utiču na javnost, da narodu objasne kako država mora da preduzme izvesne korake kako bi preživela. Nije mu ništa slično padalo na pamet dok su njegovi mediji širili kremaljsku propagandu i trovali tu istu javnost, što čine i danas, nesmanjenom žestinom.

Nije se dosećao kuda vodi put podaničkog odnosa prema Putinovom režimu svih proteklih godina i decenija, kuda vodi zavlačenje i zamajavanje evropskih zvaničnika, kuda vodi laganje da je Srbija na evropskom putu, nego se sad setio, kad konačno stiže račun na naplatu. Biti kratovid, pokvaren i glup nije zabranjeno zakonom, ali brižljivo negovati takve osobine zajedno sa državničkim ambicijama – to je siguran put koji vodi zemlju u propast.

Pranje krvavih ruku svetom vodicom

Tako se okončaše još jedne konsultacije vladara sa crkvenim velikodostojnicima, kakvih smo se nagledali proteklih trideset i kusur godina. SPC se u novijoj istoriji pokazala kao čvrst stub podrške svakoj vlasti, pogotovo ako je dotična pogubna za stanovništvo. Igrala je crkva važnu ulogu i onomad, kad se stvarao velikosrpski nacionalni program i sprovodio u krvavoj praksi, pa je logično što njihova preosveštenstva i danas podržavaju pokolj, nije im prvi put. Konsultovao se i Radovan Karadžić svojevremeno sa crkvenim ocima, i tad je postojalo potpuno saglasje između političkog i religijskog vrha. O tome je ostavio svedočanstvo sam Karadžić, godine 1994. dok je rukovodio uništavanjem i zatiranjem: “Naše sveštenstvo je prisutno u svim našim razmišljanjima i odlukama, a glas Crkve se sluša kao glas najvišeg autoriteta”.

Tih olovnih godina blagosiljali su sveštenici SPC-a zloglasnu jedinicu “Škorpioni”, pre polaska u zločin i grabež, blagosiljali su oružje, fotografisali se sa mitraljezom u rukama, podržavali su svakog zlikovca koji je ubijao u ime srpstva i pravoslavlja. Dali su službenici crkve sve od sebe da podrže političko i vojno rukovodstvo kad je potonjima bilo najteže, u godinama kad su se odali neumerenom rušilaštvu i krvoproliću. Za sva svoja nepočinstva zločinci su dobijali nebesko, božansko odobrenje i blagoslov od nadležnih episkopa i popova, kao da se krvave ruke mogu oprati svetom vodicom. “Interesi srpske crkve, srpske države i srpskog naroda (onakvi kakvim ih tumači SPC) bili su jedini razlozi zbog kojih je pravoslavni Srbin mogao ‘zakonito’ da ubija i da pri tome ne strepi od Sudnjega dana”, pisao je Milorad Tomanić u studiji “Srpska crkva u ratu i ratovi u njoj” koja govori o sramoti SPC iz ratnih godina.

Popovska falanga

Možda je najbolju dijagnozu crkvenog militarizma postavio Bogdan Bogdanović u vreme dok je simfonija zločinačke politike i duhovnika koji zlo pravdaju bila na vrhuncu. U jednom intervjuu iz 1993. godine Bogdanović kaže: “Kada ste ateista, ili tačnije agnostik, bolje vidite ko veruje a ko ne veruje u Boga. Ja cenim, duboko poštujem kad vidim da neko veruje. Ponekad i zavidim. Ali, kad gledam tu našu popovsku falangu, osim ovog nesretnog patrijarha Pavla, koji valjda, valjda veruje u Boga… drugo je sve sam razbojnik. Sve sam radikal. Čemu sve to? Pa zar ih nije strah?”

Prođe skoro trideset godina, a ništa se nije promenilo, popovske falange i dalje navijaju za razbojnike, ovog puta oni nisu naše gore list, već potiču iz daleke, ali vladičanskom srcu bliske Rusije. I naravno da ih nije strah. Čega da se boje kad u Boga ne veruju, a još manje u poslednji sud. Ne služe oni tom smešnom bogiću koji je dozvolio da bude razapet, već moćnicima i silnicima ovog sveta, samo im se objekti lojalnosti razlikuju. Dok je većina vladika u službi Boga Putina, gospoda nad krvoločnim vojskama, dotle je patrijarh u službi Boga Vučića.

I to je sasvim legitimno, jer je sloboda veroispovesti zagarantovana Ustavom, svako je slobodan da izabere svog boga po ličnom nahođenju. Šteta je samo što se jerarsi SPC-a i dalje predstavljaju kao hrišćani, a ne kao putinisti ili vučićevci, pa to unosi zabunu među pošten vernički, agnostički i ateistički svet.

(zurnal.info/portal autonomija)