среда, 6 јула, 2022

Stanimir Lazić, samozatajni i pošteni vojvođanski gospodin

Slične objave

Podeli

Prof. dr Duško Radosavljević

„Danas je svako pitanje kojeg se dodirnemo istovremeno i političko pitanje.“

(Stanimir Lazić)

Ovih dana je umro i sahranjen Stanimir Lazić, jedan do osnivača i prvi predsednik Vojvođanskog kluba.

Stanimir Lazić je rođen 1935. godine, diplomirao je na Mašinskom fakultetu u Beogradu 1960. godine, magistrirao 1966. godine. Usavršavao se u oblasti termoenergetike na Institutu „Boris Kidrič“ u Vinči, Institutu „Misi“ u Moskvi, Tehničkom univerzitetu „Hermann Rietscel“ u Berlinu i Tehničkom univerzitetu, „Institut za termodinamiku“ u Hanoveru. Bio je asistent i docent na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu. Još je radio i u projektnom birou „Pro arhitekt“, kao i u „Novosadskoj toplani“. Bio je saradnik Urbanističkog zavoda, radio na izradi tri generalna urbanistička plana Novog Sada. Lazićev život kao vrhunskog inženjera bio je posvećen radu, usavršavanju i unapređenju uslova za život i rad u Gradu Novom Sadu. I, ako bi smo ga cenili samo po toj dimenziji, imali bi samo reči pohvale i zahvalnosti za njegov angažman. Inače, kakav je Lazić bio posvećenik svoga posla svedoči i razgovor sa njim kada je već nekoliko godina bio u penziji, a ostao da „nadgleda“ poslove u „Toplani“. Insistirao je na tome da pomogne mladima da nauče svoj posao, ali je i sam od njih dosta naučio, baš kao i majstora, tehničata i inženjera. I bio im je Stanimir zahvalan na tome. Govorio je da će raditi u „Toplani“ dok ga odatle ne najure, a radiće, ako treba i besplatno!

Takav je bio na radnom mestu, a iako inženjer, nije Stanimir bio otrgnut od stvarnosti koja se grubo poigrala sa njegovim gradom i Pokrajinom – Vojvodinom. Brutalno poništena autonomija, na ulicama Novog Sada, oktobra 1988. godine, kao komunistički projekat (“Kraj druma istorija silovana i zaklana”, Miroslav Antić), nije bila ožaljena samo od starih “autonomaša”, DP-radnika, pripadnika nomenklature i pojedinih društveno-humanističkih mislilaca i delatnika, posebno onih koji su mogli sagledati svu tu populističku halabuku toga vremena, nego se o tom gubitku specifične političke zajednice – “Švice na istoku” (Vasa Stajić), počelo raspravljati i u drugim područjima života. Tako je započelo i drugo veliko angažovanje inžinjera i gospodina, ali nadasve samozatajnog, poštenog i dragog čoveka, Stanimira Lazića.

U vreme zahuktavanja ratova na teritoriji bivše Jugoslavije, nasuprot većinskom i raspomamljenom ludilu i svim strahotama koje su ga pratile, kada su mase hrlile za vođama i voždovima, u Vojvodini, kao i širom nekada zajedničke države, našla se ugledna grupa ljudi, koji se nisu mirili sa takvim stanjem, sa sve većom devastacijom Vojvodine na materijalnom, ekonomskom, kulturnom i političkom planu. Naglašavamo da su osnivači Vojvođanskog kluba bili ugledni ljudi, iz perioda punog razvoja SAP Vojvodine, gde su se dokazali kao izuzetni stručnjaci, posebno u tehničkim naučnim oblastima, ali koji se uglavnom nisu bavili društveno-političkim radom – bili su to vrsni tehnokrati i eksperti. Lazić je često govorio, budući je sam bio građanskog porekla, da su mu stari autonomaši išli na živce, te da nije mogao verovati da će vrlo brzo uvideti da su „novi gospodari Vojvodine“, mnogo, mnogo gori, i da predstavljaju katastrofu za pokrajinu. I, tako je krenula legenda, započeta 1992. godine.

Pod vođstvom Stanimira Lazića, Vojvođanski klub je „proizveo“ nekoliko nazaobilaznih dokumenata kada se govori o autonomiji Vojvodine, koji se polazna tačka za analize, utvrđivanje autonomaških političkih opcija, odnosno, za meru njihove ozbiljnosti u vojvođanskoj i široj javnosti, kao što su: Osnivačka platforma kluba, Platforma za savremenu autonomiju Vojvodine, Knjiga o Vojvodini, Manifest za autonomiju Vojvodine, kao i „Glasnik Vojvođanskog kluba“, koji je, distribuiran na više stotina adresa u Vojvodini, i šire, održavao budnim mnoge pregaoce autonomne Vojvodine. Treba napomenuti i čuvene Govornice Kluba, na kojima su više desetina uglednih stručnjaka, iz raznih oblasti života, tolerantno, mudro i nadahnuto diskutovali o potrebi smene režima Slobodana Miloševića, dajući konstruktivne ideje kako oporaviti Srbiju i Vojvodinu nakon njegovog pada. Uloga Stanimira Laziča u najtežim danima Kluba, u periodu najvećeg civilizacijskog pada srpske države i društva, bila je toliko velika, da se on kao najautentičnija politička figura u Vojvodini toliko izdvojio, sjedinjujući osobine svoga karaktera, toleranciju, vrednoću, upornost, veru u ljude, i ljubav prema Vojvodini, među onima koji su se takođe, na rečima, zalagali za Vojvodinu, ali držeći šipak u džepu, stalno mereći koli će biti „njihov deo“ u dobiti, od iste. Stanimir Lazić je za razliku od njih živeo za ideju Vojvodine, oni od ideje Vojvodine.

Sa padom režima, i Stanimir je svoje mesto prepustio drugima. Mislio je da se dolaskom dotadačnjih opozicionih stranaka na vlast, u samom drustvu nista bitno nije promenilo. Nije se izmakao, samo se malo pomerio, i iskusnim okom posmatrao kako Klub radi, kuda ide, gde naginje, čemu smera i teži. Često u razgovoru sa njim i Đorđem Subotićem (njih dvojica su bili najbolji predsednici Kluba), delili smo zabrinutost da li će se Klub održati u sve smutnijim vremenima. Nismo bili pesimisti, to ne, ali često nam je u tim razgovorima falilo elemenata za optimizam. Događaji su nam nažalost dali za pravo.

Mnogo puta smo rekli da biti Vojvođanin znači raditi i delovati stajićevski – kako je to radio najčestitiji Vojvođanin XX veka, Vasa Stajić, znači biti dosledan, uporan, voleti ljude, istrajati i potrajati. Ako je ko ovaplotio takav rad i manir, nesumnjivo je to bio inženjer Stanimir Lazić. Opraštajući se od njega, sa zahvalnošću i ponosom što smo radili zajedno, što smo ga imali u Novom Sadu i Vojvodini, možemo reći samo hvala, imajući u vidu da je svojim mirnim pristupom stvarao saradnike a, ne neprijatelje, i da je u svima nama nastojao produbiti najdublje ljudske osobine. U plejadu velikih Vojvođana upisao se Stanimir, a nama ostavio kenedijevski amanet da prestanemo da pitamo šta je Vojvodina učinila za nas, već da se zapitamo šta mi možemo uraditi za nju.

Autor je opisni član Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (VANU), redovni profesor Fakulteta za pravne i poslovne studije dr Lazar Vrkatić u Novom Sadu. Predsednik Saveza antifašista Vojvodine – SAV.

Tekst pročitan na skupu „1944-1945. u Vojvodini – otpor fašizmu“, održanom 21. maja 2022. godine, u Novom Sadu, na Fakultetu za pravne i poslovne studije dr Lazar Vrkatić, u organizaciji Udruženja antifašista Novog Sada.