четвртак, 26 маја, 2022

Dan poraza nad fašizmom

Slične objave

Podeli

Svetislav Basara

Prođe još jedan Dan pobede nad fašizmom, koji su članice antifašističke koalicije proslavile svaka za sebe, svaka o svom grošu, svaka na svoj način, pritom se pičkarajući i jedna drugu optužujući za – fašizam.

Dospeli smo u situaciju u kojoj su za sebe svi antifašisti, a za druge fašisti. Opšta antifašistička konfuzija. E sad, koliko god mojoj neznatnosti fašizam bio odvratan, antifašizam joj je oduvek bio malčice sumnjiv. Naročito njegova masovnost. Sklon zakeranju i traženju dlake u jajetu, znao sam se zapitati: pa čekaj, ako već ima toliko antifašista i ako su tako odlučni, kako je došlo do toga da fašizam toliko dugo hara (i umalo zavlada) svetom.

O tome ćemo kasnije, nakon što razmotrimo trenutno stanje fašizma/antifašizma u Srbiji, svetskom lideru antifašističke konfuzije. Označiti nekog kao „fašistu“ u Srbiji je isto što i reći „dobar dan“, a težina te (dis)kvalifacije otprilike je ravna težini diskvalifikacija „izdajnik“, „plaćenik“, „preletač“ itd. Da ne nabrajam.

Pisac hoće da kaže da ni diskvalifikatori ni diskvalifikovani, iako jedni drugima štedro lepe etikete „fašista“, stvar ne uzmiaju ozbiljno, to je puki kliši, deo političke igre, što je ozbiljan problem jer, kad se (smrtno) ozbiljne stvari shvataju neozbiljno, Rogonja ubrzo dolazi po svoje.

Sad prelazimo na stvar. Ima u svetu vrlo ozbiljnih autora koji smatraju – i pišu knjige na tu temu – da je ‘45. godine fašizam izgubio bitku, ali ne i rat, a svoju tvrdnju ne temelje na političkoj filozofiji, nego na antropologiji. Politike mogu evoluirati, mogu se menjati, ali od početka kvarna ljudska priroda, kad se dibidus pokvari, neminovno završava u fašizmu kao antipolitici zasnovanoj na darvinizmu, tj. sebičnosti, bezobzirnosti, brzini na zlo i hitrini na grabež.

A ima li boljeg ambijenta za sebičnost, bezobzirnost, brzini na zlo i hitrinu na grabež od mase koja potire ljudsku individualnost, ali ugađa ljudskim guzicama. Stalno se sprdam sa ovdašnjim polaganjima nade u „stvaranje kritične mase“, jer je masa uvek kritična. Kad kažem masa, ne mislim samo na ljudsku masu i masovne mitinge podrške, mislim takođe na masovne medije, masovnu kulturu, pa čak i na masovne mitinge protesta protiv svega napred navedenog.

Problemi se usložnjavaju. Masa, naime, nije obmanuta ili (daleko bilo) zavedena, masa je otelovljena obmana koja prezire istinu i svesno želi laž i prevaru i na mističan način ona „zavodi“ firere, voždove i dučee, koji – viđi vraga – u većini slučajeva sa ovoga sveta odlaze nasilnom smrću.

Vidimo to poslednjih meseci kao na dlanu. Laže i masti Rusija, laže i Zapad, ispaljuje Rusija otrcane fraze o pravdi, slobodi i antifašizmu, a isto to radi i Zapad. S tim što Zapad laže u dosluhu sa vremenom, a Rusija laže i masti anahrono, sa velikim zakašnjenjem. Mase na Zapadu veruju lažima zato što su lepo upakovane i vešto plasirane, masa u Rusiji veruje (i to čvrsto) zato što mora. Ko će tu pobediti? Eh, ko. Whoever wins, we lose, što reko tizer za film „Predator protiv ejlijena“.