subota, 1 oktobra, 2022

I Šiptar, i Hrvat, i Balija moja su bratija

Slične objave

Podeli

Piše: Dragan Banjac
Vremenom smo se svikli na sav užas prilikom sportskih nadmetanja na našim borilištima, posebno kada ugostimo nekoga ko nije „naš“. Tako smo i izraz za nasilnika – huligan (engl. hooligan, ulični razbijač, kavgadžija) prihvatli kao, recimo, narodni poslanik. Zanimljivo, u Rečniku s/h književnog jezika priređivači huliganu daju rusko poreklo i dosta mekše značenje, kao mangup, nevaljalac. Stadionske i ulične horde mnogi najčešće shvataju kao grupe instrumentalizovane od strane političkih partija ili centara moći, o čemu naročito svedoče mnogi njihovi „nastupi“ na severu Kosova ili po centru Beograda poslednjih godina.
Setimo se bruke sa stadiona Partizana, kada su navijači uz pretnje ubistvom i bacanjem „krpene devojke“ vređali novinarku Brankicu Stanković; premlaćivanje sa smrtnim ishodom u bolnici francuskog navijača (dvadesetosmogodišnji Bris Taton) pedesetak metara od beogradske Knez Mihajlove ulice; bruka na stadionu u Đenovi oktobra 2010. na utakmici između italijanske i srpske reperezentacije, napada na hrvatske navijače u Novom Sadu i Beogradu na evropskom prvenstvu u rukometu, isticanje parole “Nož, žica, Srebrenica” u Beogradu, Banja Luci i Novom Pazaru. Sve do taze divljanja u na vaterpolo utakmici Crvene zvezde Šapčana gde se klicalo ratnom zločincu i razvila parola “Šiptar, Hrvat i balija nisu moja bratija“! I zamislite to delegat (neka se javi ili pokrije ušima) nije primetio.
Makljaže (i ostalo) krenule su šezdesetih godina prošlog veka, za života u bivšoj Jugoslaviji, najčešće i najžešće u Beogradu, Splitu (riva i bivši stadion „kod Plinare“), maksimirskom stadionu u Zagrebu, ali i Sarajevu, Vinkovicima, Osijeku. Mnogi u prve nerede ubrajaju onaj s proleća 1972, kada je tada titogradska Budućnost igrala protiv Spartaka u Subotici. Crnogorski doseljenici i njihovi potomci iz Ravnog Sela, Bačkog Dobrog Polja, Vrbasa, Crvenke i Lovćenca okupili su se u Sabatki i nakon što su se napili, potukli su se sa domaćinima. To nije bilo dovoljno, pa su tokom igre ušli na teren i vodeći pogodak svog tima proslavili pucajući iz livora u vazduh. Utakmica je prekinuta, delegat je zahtevao od policije da se đetići razoružaju. Opirali su se i na kraju predali oružje, ali tek pošto im je policija obećala vraćanje „navijačke opreme“ posle meča.
Da Crnogorci ponovo ulete na teren nije se dugo čekalo. Maja 1983, nikšićka Sutjeska je protiv Dubočice (Leskovac) igrala odlučujuću utakmicu za ulazak u Prvu ligu. Deset punih autobusa stiglo je iz Nikšića veče pred utakmicu, propisno su se nalili u Gradskoj kafani, silom (bez plaćanja ulaznica) ušli na stadion, potom na teren, a posle utakmice (sve vreme su „radili“ pištolji) potukli sa celim Leskovcem. Neredi su zabeleženi i na utakmicama skopskog Vardara i prilepske Pobede (3. maja 1986), Pelistera (Bitolj) i Trepče iz Kosovske Mitrovice (maja 1987), na meču Rijeka – Hajduk (4. decembra 1988), na beogradskom „večitom derbiju“ 17. avgusta 1988, na utakmici Željezničara i Sarajeva (1990), sve do najpoznatije – utakmice Dinama i Crvene zvezde na maksimirskom stadionu (13. maja 1990), koja se smatra „predigrom“ onoga što će kasnije u ratu odigrati Srbi i Hrvati.
Prirodno, nakon raspada velike Jugoslavije, na beogradskoj Marakani i JNA stadionu, u nedostatku Hrvata i ostalih drugih, Srbi su se obračunavali međusobno. Aprila 1991. crveno-crni su se sukobili kod Autokomande, jedan navijač Zvezde udaren je palicom u glavu i kasnije je preminuo. Najžešće je bilo marta 1999, kada su grobari više puta prekidali utakmicu Zvezde i Partizana i kada je južna tribina ispražnjena. Posle rata u kojem naša zemlja nije učestvovala, nakon NATO bombardovanja, na derbiju je od rakete ispaljene sa južne tribine stradao navijač Zvezde Aleksandar Radović. Nastao je lom na severu, a policija je privela 146 navijača. Bilo je svega, u leto 2008. na utakmici Zvezde protiv kulskog Hajduka, dvadesetogodišnji Uroš Mišić je pripadniku žandarmerije Nebojši Trajkoviću gurao baklju u usta.
Nisu grešni samo navijači. Bezbroj je primera da nerede podstrekavaju igrači, čak i treneri i selektori. Jedan prijem u gradskoj kući Beograda, nakon zlatne medalje u košarci, pretvorio se u prostakluk i vređanja protivnika. „Zlatni“ su se malo podnapili, bilo je pesme (glavni pojac Dejan Tomašević), tipa „Večeras je naše veče, Tuđman se na ražnju peče“, i „Grkinje su dobre p…e“. Podsećam i na prostakluk saveznog selektora (Radomir Antić), koji je na svetskom prvenstvu u Južnoj Africi (jula 2010) na utakmici protiv Australije na španskom vređao sudiju Horhea Lariondu. Teatralni Antić kažnjen je sa četiri meča i novčano sa 14.000 švajcarskih franaka, a gest u domovini nije naišao na osudu. Naprotiv!
Na evropskom prvenstvu za rukometaše (2012) bila je prilika da se potvrdimo kao tradicionalno dobri organizatori, ali umesto da navijače iz Hrvatske dočekamo domaćinski – napali smo ih sekirama, tukli ih, vređali i palili im automobile. Vrhunac svega je „idiot“ (tako su ga nazvali oba selektora, Slavko Goluža i Veselin Vuković), koji je na poluvremenu ove „istorijske“ utakmice kaneći da pogodi, da li Golužu ili hrvatskog igrača Silvana Balića, naciljao „svog/našeg“, Žarka Šešuma. Ekipa danske televizije snimila je let flaše, publika u tom krugu jasno se razaznaje, ali ne znamo da li se izgrednik uopšte traži i šta na tome rade nadležni. Srećom, Šešum će sačuvati vid i na desnom oku, ali nije igrao finale i pretpostavljam da mu nije bila dovoljna satisfakcija što je meč presedeo uz levo rame ondašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića.
Godinama nisam bio na nekom sportskom nadmetanju u Beogradu, biće da sam se ispisao jedne hladne večeri na sadašnjem stadionu “Rajko Mitić” prilikom trening utakmice Jugoslavija protiv novinara. Nemam uho za zviždanje himni bilo koje zemlje, a i nije bezbedno. Pisac Filip David mi je pričao iskustva njegovog prijatelja Dan Tane za vreme dok je vodio Zvezdu. Grupa navijača mu je banula u kancelariju i izdiktirala ko mora da bude u timu. Na njegovo, čekajte… rekli su mu da oni mogu i drukčije da postupe… Zamislite da je ser Aleksu Fegusonu došla grupa Engleza iz nekog paba i zatražila tako nešto. Pogledajte tokom prenosa utakmica Premijer lige; tribine su pune žena, devojaka i dece, a ograda niska, oni iz prvog reda mogu da se na nju nalakte. I niko ne uskače na teren.
U današnje vreme ti mladi, strastni, zagriženi navijači malo podsećaju i na srpske političke aktere, nemaju razumevanje za drukčiji stav, sve diktira rulja. Evo suprotnog primera: Devetnaestog novembra 2005. godine na Santjago Bernabeu (u Madridu) su igrali Real Madrid i Barselona. Katalonci su sa 3:0 pobedili (neki bi rekli ponizili) u gostima ljutog rivala, a na kraju je ceo stadion aplaudirao gostima.
Najnovija sramna predstava dogodila se u Beogradu, u SC “Milan Gale Muškatirović” na utakmici domaćih vaterpolista i Crvene zvezde. Najpre je policija maloumnike sprovela do tribina, a onda, umesto da bodre svoj tim, koji je, neka bude rečeno trijumfovao rezultatom 13:6, oni su klicali zlikovcu i držali već pomenuti parolu..
Je li moglo da se spreči? Naravno da jeste. Delegat koji nije primetio niti parolu niti skandiranje mogao je da isprazni stadion. Nije. Savez bi (to se od Zvezde ne očekuje) mogao debelo da kazni klub, što da ne i izbacivanjem iz lige. Dalje Evropska vaterpolo i plivačka asocijacija (LEN) mogla bi da zabrani ovom klubu da igra međunarodne utakmice.
Ko stoji iza huligana? Valjda isti oni koji seire nad grupicom Beograđana (GDF, Žene u Crnom, Antifađisti…) što bi da speru mural(e) Ratka Mladića i obraz ovog grada. I države. Oni podržavaju te njihove glasnogovornike, šaljući preko njih direktne poruke Albancima, Bošnjacima i Hrvatima.
Da sam u poziciji trenera Mirka Vičevića, osvajača zlata na Olimpijadi u Seulu 1988. godine, pokupio bih se i otišao. A što se parole tiče malo bih je doradio i ona glasi: ŠIPTAR, HRVAT I BALIJA MOJA SU BRATIJA.
Tako (vam) je to u zemlji gde je predsednik bivši vođa navijača, tih istih. Ali, on je kukavica jer je, dok bi bila makljaža, uglavnom – čuvao robu.