субота, 22 јануара, 2022

Svetislav Basara: Problem kalupa

Slične objave

Podeli

Tuđe kalupe nećemo, svoje nemamo – tako bi se u samo nekoliko reči mogli definisati naši ponekad komični, češće tragični nesporazumi i nesnalaženja sa nama samima i sa okolnim svetom.

Naslovni problem se svodi na to da srpsko društvo – koje se u poslednje tri decenije srozalo u mačje jebalište – tokom dvestaikusurgodišnje novodržavnosti nije izgradilo nijedan kulturni model osim nacionalističkog, čega je posledica da, osim nacionalističkih, druge politike u Srbiji nisu održive, odnedavno ni moguće.

Sad će nacionalistička društvenomrežna garda da grakne: ko si ti da nam kažeš da nemamo nijedan kulturni model osim nacionalističkog, ej, more, mi imamo sve kulturne modele, imamo i viška, niko nema što Srbin imade, itd. Ja pak gardistima „poručujem“ da to ja nisam rekao, nego sam citirao Slobodana Jovanovića, čoveka koji je sa Lazom Kostićem i Stanislavom Vinaverom (donekle) popravio štetu koju su Vuk & Co, u saradnji sa austrougarskim vlastima, napravili srpskom jeziku.

Pre nego što se vratimo na Jovanovića, treba reći da je jezik primarni kalup uobličavanja jednog društva. Stvar lako proverljiva. Uporedite, recimo, bogatstvo nekih jezika – nemačkog, francuskog, engleskog, npr. – sa duhovnim i materijalnim bogatstvom njihovih govornika i sve će vam biti jasno. (Oće qwrz.)

Ako vam je to jasno (u šta sumnjam), biće vam jasno i da srpske granice nisu „tamo gde su srpski grobovi“ ( ne mogu da odolim a da ne nabijem na qwrz autora citirane gluposti), nego su tamo gde su granice srpskog jezika, a one su žalosno skučene i u duhovnom smislu se svode na atar sela Tršića.

To je jezik kojim – zbog odsustva istančanosti i nijansi – dominira semantička agresija, ako ne aktivna, a ono pasivna, mada u poslednje vreme preovladava aktivna. Treba li dokaz? Nisu to samo svakodnevne kletve, pretnje i pičkaranja u pitanju, agresivnost se očituje i u najbezazlenijim stvarima. Ne kaže se, na primer, „pokrenuti“ motor automobila, nego se i motor mora „upaliti“.

Sagledao je Jovanović, mada prekasno, nekoliko meseci pred smrt – koja ga je zbog nasilne promene „kalupa“ u Srbiji zadesila u emigraciji – da je srce problema srpske neukalupljenosti u izmaštanoj i fantastičnoj istoriji iz koje su se ispilili snovi o restauraciji Dušanovog carstva, pa je prvi srpski Slobodan jednom upitao svog oca, savremenika postustaničke Srbije, zašto su tako masno lagali, na šta mu je otac Vladimir, koji je i sam uviđao zajeb, rekao: „Nismo imali od čega da počnemo“.

Kako vidimo, ništa se bitno od tih vremena nije promenilo, a srpski jezik je čak u neuporedivo gorem stanju nego u vreme Jovanovića, Vladimira i Slobodana. Kako stvari stoje, ništa se neće ni promeniti (osim nagore) ako se ne pronađe novi kalup. Ako se ne pronađe, kalup će doći spolja, kao što je došao onaj komunistički.

(kurir)