petak, 3 februara, 2023

Građansko u Srbiji, tamo daleke dvahiljadetridesetšeste

Slične objave

Podeli

Piše: Dragan Banjac

Pre tačno sedamnaest godina potpisao sam jedan intervju sa sociološkinjom Vesnom Pešić tada ambasadorkom Srbije i Crne Gore u Meksiku. Sreli smo se i nekoliko meseci ranije i prilikom tog prolećnog susreta rekla je da je dobro što je njeno (I Žarka Koraća…) čedo, Građanski savez Srbije (GSS) u opoziciji, pravdajući to sa „čim smo u opoziciji mi živnemo“.

Tog proleća rekla je i da „u nekom novom obliku“ ima smisla obnavljati ideje koje su oni (GSS) zastupali, a kako joj se bližio povratak u zemlju pitao sam je kakav angažman će da preduzme kad se vrati. Ne znam, rekla je. Treba da najpre upozna situaciju, kaže, jer „jedno je Internet a drugo kada živiš u Srbiji“. Rekla je da stranku (GSS) neće preuzimati. Tvrdila je da je došlo vreme „kada se mnogo teže baviti politikom u Srbiji  jer se izgubila ona nada koja nas je podgrevala godinama, a ona je naročito usahla posle ubistva Zorana Đinđića. Danas je politika više pitanje lošeg mentaliteta, profiterstva i intriga nego racionalnog rešavanja problema“.

Na pređašnjem joj se ne može prigovoriti, ali godinama kristalno jasna na planu građanskog umela je kako i svaki živi insan i da kiksa. Pomenuću neke njoj neprimerene izjave koje je odapela prema Crnogorcima i ona čuvena poređenja kada je neke ovdašnje protuve dovela u ravan Vinstona Čerčila i Šarla de Gola… Kakvo zaletanje!

Pre nego što navedem Vesninu poruku s kraja inteevjua, gde je, opet, grdno fulala, citirao bih je u delu odgovora – o mentalitetu i ideologiji. „ne sviđa mi se trend nazadnjačkog kod nas. To je mentalitet endemski provincijalne Srbije – da Srbin mrzi sve što je gradsko, tuđe, evropsko, koji je ksenofobičan, ta vrsta ideologije sa pravoslavnim, paganskim elementima, to je danas prevladalo u javnom mnjenju i to daje veliki broj glasova SRS i drugima. Srbija je sa novom vladom potpuno izgubila pravac. Koštunica ne sme da izgovori reč reforma, ne sme da izgovori da mi nastavljamo tranziciju i reformu, jer to je u roku samo nekoliko meseci postala prokazana reč. Srbije je, rekla bih, krenula unazad, ali sam ipak optimista“.

Potpusujem sve osim optimizma.

Zašto vas podsećam na Građanski savez i Vesnu Pešić? „Građansko će pobediti u Srbiji, jer to je abeceda demokraije…“, rekla je Pešićeva u tom intervjuu kome sam i naslov (Građanska opcija pobeđuje u Srbiji) podredio. Ne znam da li je moja sagovornica verovala u ono što je poručila građanima Srbije, ali za sebe mogu da kažem da se radilo o – pustoj želji.

foto: portalforum.rs

Sedamnaest godina Srbija stoji. Neki bi, iako se to kosi sa logikom, rekli da čak ide u daleku prošlost. Nedostaju samo kostimi.

Profesor FDU Nenad Prokić u nedavom intervjuu Portalu Forum bez zadrške reče da građanskog u Srbiji – nema ni u tragovima.  „Tog uporišta nema, nikad ga nije ni bilo. Svi mi koji smo se bavili takvom politikom, izražavanjem takviih političkih stavova, možemo da kažemo da je naš politički život niz poraza. Čak ni Zoran Đinđić nikada nije imao više od sedam odsto podrške u ovom biračkom telu. Radi se o jednoj maloj, izuzetno žilavoj političkoj struji, rekao bih čak i neuništivoj ali sa gotovo nikakvim izgledima u protekle tri decenije da napravi neki boljitak u društvu, da svoju politiku implementira i da je prihvati većina građana. Nisu krivi za opšti poraz ovih ideja nacionalisti, radikali, naprednjaci, kriva je druga Srbija koja nikad nije uspela da pridobije veći deo građana. Ona je uvek bila u svojoj kuli od slonovače, uvek se svađala, bilo je tu i nepristojnih koalicija koje su tu politiku izdavale“.

Baviti se politikom na pošten način, kaže Prokić, znači neizdavati svoj politički stav. S druge strane politika jeste prebiranje nekih stavova, pronalaženje zajedničkih konstanti ali mora da postoji jedan razuman stepen nespokojstva. Baviti se politikom u Srbiji i izdati svoje principe je besmisleno, zbog toga što je neko drugi jači. Nikada do sada, a male su šanse i za ubuduće, neće biti realno da liberalna opcija bude jača i da ona diktira uslove u koalicijama, već će uvek biti slabija i sa njom će se prebijati razne koalicije i ona će na kraju biti uništena od onog ko je bio jači. To je istorija te liberalne misli u Srbiji, ne samo sada posle sloma Jugoslavije već i ranije kroz XIX vek, u kojem su ti ljudi bili proganjani i nikad nisu uspevali da budu shvaćeni. To je i njihova krivica, nije samo krivica ovih drugih.

Za razliku od Vesne Pešić od pre sedamnaest godina, Nenad Prokić nije optimista. Sadašnja Srbija daleko je od građanskog i fura sve ono što je na drugom kraku, nacionalizam (zapravo šovinizam), mržnju prema susedima („drugima i drukčijima“), u šta ubrajamo Bošnjake, Hrvate, Albance (sve nesrbe), bogami to ide i dalje i mrzimo sve zapadno, progresivno… I laž je da takva naša većina voli Rusiju i Kinu.

Stoga razmišljam da moje prijatelje Zorana Vuletića i Radeta Veljanovskog nagovorim (što oni ni „za živu glavu“ ne bi prihvatili) da dignu ruke od građanskog u Srbiji, što će, da to kažem i zbog Vesne Pešić, kao jedina moguća i za građane Srbije spasonosna opcija da pobedi tamo neke daleke 2036-e.

1 KOMENTAR

  1. OJ SRBIJO IZ DVA DELA

    Vasil Parežanin
    „Ako vi u Srbiji ne nađete svoj put u tranziciji, onda će te imati goleme probleme“ (Jože Menciger, slovenači ekonomista, leto 1991.)
    „ Kako ja vidim stvari, Srbija će imati Latinsku Ameriku i u ekonomiji i u politici, Verovbatno i Hrvatska. Slovenci su se možda izvukli. Bog neka vam je na pomoći“(Norbert Majnrad, slobodni novinar iz Beča, leto 1992)
    Trideset godina kasnije.
    Nismo uspeli da nađemo originalni „prolaz“ kroz tranziciju.
    Imamo Latinsku Ameriku i u ekonomiji i u politici.
    Dobili smo, ipak, nešto.
    Jasno saznanje o raspolućenosti Srbije. Ne teritorijalno, to ide svojim tokom. Već duhovno, mentalno, političko. Tačnije, Srbiju čiji trenutno vladajući deo sanja o obnovi Dušanovog carstva. I drugi koji bi hteo da Srbija bude demokratska I evropska, to jeste tamo gde jeste
    U knjizi nad knjigama („Dominantna i nepoželjna elita“, čija je pojava u „Politici“ propraćena sa desetak redaka) Latinka
    2.
    Perović srpsku političku mosao i praksu predstavlja kroz elitu oličenu u liku i delu Dobrice Ćosića (“pobednici u ratu, gubitnici u miru”, dakle, “valja vojevati” – primedba naša). Budući ozbiljan analitičar, sa velikim politićkim iskustvom, gospođa Perović u svojoj obimnoj i temeljitoj analizi ne ulazi u detaljisanje u kaje može da uđe „univarzalna neznalica“ poput (novinara) potpisnika ovog teksta.
    Temelje misli i delovanja dominante elite lako je prepoznati u „Načertaniju“ Ilije Garašanoina (ima onih koji tvrde da je projekt „Načertanija“ delo više autora a Garašanin je formalni potpisnik) čini sledeće: obnovljena Srbija je teritorijalno i brojčano suvše mala pa kao osnovni princip Projekta Nove Srbije postavlja: tek međunarodno priznata država mora da se proširi na južnu Srbiju (danas Severna Makedonija), severnu Albaniju (danas Kosovo), Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu, deo Dalmacije, Srem; Banat i Baćku. (po principu „tamo gde je srpski grob, tamo je srpska zemlja“ kako je u šali ovom novinaru rekao kolega iz ljubljanskog „Gospodarskog Vesnika“). Bilo kako bilo, dobar deo Srema, Bačke I Banata su u međuvremenu postali deo Srbije. Dakle, valja nastaviti – maksima je zagovornika obnovljenog carstva. „Načertanije“ je pisano, kako u predgpovru stoji, za Aleksanda Obrenovića. Obrenović

    3.
    nije imao vremena (ili nije hteo) da ga primeni, pa su na vlast dovedeni Karađorđevići. .
    Uprkos savetima Slobodana Jovanovića da napravi „mekanu federaciju“ i zahtevima Pribićevića, Pavelića i Korošeca (Nacionalno veće države Slovenaca, Hrvata I Srba s prostora bivše Austrougarske čiju je legitimnost već bio priznao Beč) koji u svom programu traže da se napravi neka vrsta konfederacije sa dva parlamenta (jedan za Južne Slovene sa prostora nekadašnje Turske i drugi za ona sa prostora KK monarhije). Kralj “ujedinitelj” pravi, međutim, čvrstu, centarlizovanu kraljevinu SHS u kojoj od 505 generala samo jedan nije Srbin sa prostora Balkana, nego je Lužički Srbin I zove se Pavle Jurišić Šturm (Sloibodan Bjelajac: Generali Kraljevine Jugoslavije).
    Deo srpske političko-intelektualna elite koja neguje ideju obnove Dušanovog carstva, posebno dolazi do izražaja u predvečerje raspada i tokom raspada socijalističke Jugoslavije. Najbučniji nosilac te ideje upočetku je Vojislav Šešelj (Karlobag, Karlovac, Virovitica). Što i danas svakodnevno propagira u svojim nastupima na nekoliko nacionalnih televizija.
    U poslednjne tri decenije dominiraju još dvojica realizatora te ideje: Slobodan Milošević (voleo je da kaže kako će istorija
    4.
    pokazati veličinu njegove misije). Danas je to Asleksandar Vučić. Na nekakvoj svečanosti povodom “dana srpske zastave” ushićeno nabraja velikane srpske istorije (Nemanja, Dušan,
    Đorđe, Aleksandar, Alerksandar, Aleksandar“ (?!) (valjda se u karakterističnom transu zabrojao) dok hor lepih devojaka peva:: „zastava se ova vije, od Prizrena do Rumije“. Tu je i sveprisutni Mile Dodik, koji bi pre eventualnog “razvaljivanja” Bosne i Hercegovinu mogao da pročita štivo Vjekoslava Perice „Balkanski idoli“, ako već neće da čita Alijinu „Islamsku deklaraciju“ ili ne razume koji I kakav to “zavet” u svom srcu nosi Bakir.
    Šta je rezultat delovanja dominantne elite?
    Srbija je u poslednje tri i po decenije od industrijski srednje razvijene zemlje („dobro opremljen kamion za 20 sati stiže iz Kraugejvca u Volsburg“ – Marko Nikezić) pretvorena u zemlju tipično kolonijalnog tipa. Gde multinacionalne kompanije ekspoloatišu domaće sirovinske resurse i podižu „prljave“ fabrike a u istoj toj Srbiji prodaju svoje savremene mašine i uređaje: od motokultivatora i traktora, robota I onog što zovemo dostignućama digitalne ere.
    Krah industrijski srednje razvijene Srbije išao je uporedo sa nesnalaženjem (bolje reći krahom) državotvorne srpske
    5.
    politike. Odnosno zatiranjem svake ideje političkog i ekonomskog pluralizma. Početkom osamdesetih stare političke structure preuzimaju vlast od nešto mlađih I liberalnijihpreuzimaju vlast, a u preduzećima desetine direktorskih garnitura tržišne orijentacije moraju da prepuste mesta partijsklim kadrovima. Karakterističan je slučaj Elektronse industrije iz Niša. Promenjene su tri direktorske garniture sa desetinama mladih ljudi tržišne orijentacije (Jasić, Apostolović, Mitić) a velika EI koja je treblo da se takmiči sa mladim Azijskimim tigrovima je razorena. Ne zna se gde je nestala automatska mašina za proivodnju štampanih kola, tadašnjeg hita u elektronici.
    Slična seča direktora ponovljena je nakon Miloševićevo partijskog puča 1988. godine. “Sindikati” su širom Srbije smenjivali direktore I njihove saradnike. Ljubinka Đurovića smena je zatekla dok je Moskvi potpisivao ugovor o izvozu Petoletkinih proizvoda u SSSR u vrednosti od milijardu dolara. Petoletka danas pravi ulućne kontejnere a njeni inženjeri preživljavaju tako što instaliraju uvezene digitalne prijemnike na uvezene tv aparate.
    Temeljne društvene nauke (filozofija I sociolegija, pre svega) prepoznaju tri osnovna tipa drutva: demoratiju, diktaturu I tiraniju.
    6
    Ovo što se u Srbiji dešava u poslednje tri decenije nedvosmisleno je u zoni tiranije. Koja podrazumeva fizičko
    Uklanjanje (ubistvo) političkih protivnika (Ivan Stambolić, Zoran Đinđić, Oliver Ivanović).
    Kakve su šanse da naša tiranija, sa višedecenijsklim utemeljenjem, oživi našu ekonomiju, što je pretpostvka ukupnog opstanka društva I države?
    Nikakve.
    Jer I kada bi znala ne bi mogla. U prvom redu zbog ukorenjene korupcije I organizovanog kriminala (zove se organizovani kada je povezan sa politikom – tako je barem po definiciji).
    Prva pretpostavka sređene ekonomije u kojoj se može planirati od nacionalnog nivoa do pojedničnog preduzeća – – jesu jasne procedure. Procedure su, ma kako čudsno zvučalo – garancija I demokratije . Gde se zna: ako uradiš to – kazna je to. Ako uradiš to I to – nagrada je to I to.
    Velika je zabluda da će se stvari, same po sebi, srediti uklanjanjem GLAVNOG kao personifikacije aktuelne tiranije. Iskusili smo to početkom veka.
    Šta, onda, da se radi? O tome drugom prilikom.

Comments are closed.