субота, 22 јануара, 2022

Gde je nestalo društvo?

Slične objave

Podeli

Društva mogu biti razna. Tradicionalna i moderna, poljoprivredna i industrijska, kapitalistička i socijalistička, autokratska i demokratska, bogata i siromašna.

Ali, društva mogu da budu i više ili manje – nejednaka.

Naime, društva se međusobno razlikuju i po svom stepenu društvene nejednakosti.

To jest, po distribuciji bogatstva ili prihoda među ljudima.

Neko društvo može da bude veoma bogato, ali i sa visokim socijalnim razlikama, kao i obrnuto (relativno siromašno, ali sa niskom društvenom nejednakošću).

Danas se neretko čuje i podatak da najbogatijih jedan odsto čovečanstva akumuliraju ogromno bogatstvo, te ubiraju plodove ili skidaju kajmak sa celokupnog društvenog rasta i razvoja.

I sve to na uštrb nas 99 odsto nekakvog naroda koji bedno tavorimo na ekonomskom dnu.

Ovo je popularna tema u 21. veku, posebno nakon svetske ekonomske krize iz 2008. godine.

Pa se npr. između 2009. i 2016. godine broj tekstova u Njujork tajmsu koji sadrže sintagmu „društvena nejednakost“ uvećao čak deset puta.

Papa Franja je društvenu nejednakost nazvao „korenom sveg društvenog zla“, a Barak Obama „ključnim izazovom našeg doba“.

Problem društvene nejednakosti lansirao je pokret Okupiraj Vol Strit i slične.

Zato što, otprilike od 1980-ih godina, društvena nejednakost jeste u porastu u većini država Zapada i sveta.

NEJEDNAKOST: A kolika je tačno razlika, jaz ili iskopani rov između bogatih i siromašnih u nekom društvu?

Jedna mera za ovu nejednakost je odnos između primanja koje ostvaruju onih 20 odsto stanovništva sa najvećim prihodima, i primanja onih 20 odsto stanovništva sa najnižim prihodima (tzv. odnos kvintila prihoda).

I, prema podacima Eurostata, Srbija je društvo sa veoma izraženim društvenim nejednakostima i sa golemim socijalnim razlikama.

Srbija je zapravo bila i prvak ili neslavni šampion Evrope u društvenoj nejednakosti tokom 2015, 2016. i 2017. godine (ovaj odnos kvintila prihoda beše čak 10.70, 11.02 i 9.38).

Situacija je danas nešto bolja, pa su 2020. godine najnejednakija društva u Evropi bila redom: Turska (9.20), Bugarska (8.01), Rumunija (6.62), Nemačka (6.47), Letonija (6.27), Litvanija (6.14) i zatim Srbija (6.06) na sedmom mestu te grozne top-liste društvene nejednakosti.

Uzgred, najmanje nejednaka društva Matorog kontinenta su Slovačka (3.03), Slovenija (3.32), Češka (3.34) i zatim svi oni prokleti Skandinavci, naravno.

A zašto je ovo važno?

Pa, zbog uspona populizma i rastućeg prezira prema elitama (i bogatunima poput Bila Gejtsa), odnosno pratećeg i pretećeg antivakcinaštva, eto zašto.

U sociološku jednačinu tada valja ubaciti još jednu ključnu varijablu.

A to je tzv. socijalni kapital.

Dođavola, šta je sad to?

Onaj ekonomski kapital čini ukupna količina dobara, usluga i finansijskih resursa u nekom društvu, i to je valjda jasno.

Međutim, nije to jedini kapital u društvenoj igri.

Onaj socijalni kapital zapravo je ukupna količina društvenih resursa kao što su – poverenje, reciprocitet, solidarnost i saradnja u društvu.

A osnovni kunst ili kvaka tada je u sledećoj i neobično važnoj činjenici. Ona društva sa više društvene nejednakosti – imaju manje socijalnog kapitala.

Hvala sociologiji, to je naprosto tako.

SOLIDARNOST: Naime, za svako društveno poverenje neophodan je reciprocitet, a za svaki reciprocitet neophodna je i kakva-takva društvena jednakost.

Uz to, više nejednakosti u ekonomskim resursima, tipično znači i više nejednakosti u (pristupu) društvenoj moći, u aktivizmu ili političkoj vidljivosti.

Pa onda, kako raste nejednakost u prihodima, opada broj ljudi koji npr. izlaze na izbore ili se angažuju u lokalnoj zajednici.

Jednostavno, po pravilu ili definiciji, nemoguće je društvo koje ima i visoku nejednakost i visoki socijalni kapital.

Ili, da prevedemo sa sociološkog: upadljiva nejednakost među ljudima čini da – ljudi budu grozniji jedni prema drugima.

Kako možemo da izmerimo socijalni kapital nekog društva?

Prema Robertu Sapolskom sa Stanforda, tako što ćemo postaviti dva relativno jednostavna pitanja.

Prvo, „Da li se ljudima generalno može verovati?“.

Jer društvo u kojem većina ljudi odgovori potvrdno, biće i društvo sa više solidarnosti, saradnje i ispomoći.

Sa više dobrotvornih organizacija, SMS-ova za decu sa retkim bolestima, više poziva policiji u slučaju porodičnog nasilja u susedstvu, kao i društvo sa manje zaključavanja biciklova lancima i katancima.

Drugo, „Da li ste članovi nekih udruženja ili organizacija?“ Jer društvo u kojem su više ljudi članovi raznih klubova i udruženja (od ribolovaca, klubova za pikado ili mali fudbal, sve do nevladinih organizacija, sindikata i pokreta), jeste i društvo u kojem se ljudi osećaju efikasno, delatno, i kao da mogu da promene stvari na bolje.

S druge strane, oni ljudi koji se osećaju bedno i bespomoćno ne pristupaju organizacijama, već tavore u svojevrsnoj apolitičnosti i apatiji.

I grizu se, zavide i preziru međusobno, obično po Fejsbucima i Tviterima, izolovani iza svog kompjutera.

Gde je nestalo društvo?

Gde se dede socijalni kapital?

Pojela ga je upadljiva društvena nejednakost.

Nema socijalnog kapitala, niti poverenja, u onim veoma nejednakim društvima.

Ljudi se zato romantično i nostalgično prisećaju socijalističke Jugoslavije, kad se poslovično moglo prespavati na ulici, pozajmiti novac od suseda, i držati ulazna vrata otključanim (i što su sve udžbeničke mere socijalnog kapitala).

To jest, kad su društveno poverenje, kao i društvena participacija, bili na zavidnijem nivou.

A sada?

Ne zanima nas više niko i ništa, i mrzimo sve i svašta.

Ne učestvujemo nigde, pa izbegavamo i sastanke Kućnog saveta.

Dok su prostorije naših mesnih zajednica zaparložene i pod ključem, ili se za novac izdaju nekakvoj teretani i frizerskom salonu.

Gde je nestao komšiluk?

Amaterska kulturno-umetnička društva?

Udruženja skupljača markica i zaludnih šahista? A upravo zato se i ne vakcinišemo protiv kovida-19.

DEZINFORMISANOST: U odličnom tekstu Zašto se Istočni Evropljani ne vakcinišu?, koji nedavno prenosi Peščanik, autori kao koren (sveg zla) antivakcinaštva navode – niske nivoe socijalnog kapitala.

Podsetimo se, najveća društvena nejednakost u Evropi je u društvima poput rumunskog, bugarskog i srpskog (kao i ukrajinskog i ruskog).

I neverovatno, ali istinito – tu su i najniže stope vakcinacije.

Dok je za visoku stopu vakcinacije u Portugalu, Španiji ili Italiji, zaslužan i visoki nivo socijalnog kapitala među ljudima u ovim mediteranskim društvima (sa upadljivo bliskim zajednicama i susedstvima).

Ključna reč tada je – poverenje.

Socijalni kapital generiše poverenje, u smislu poverenja u lokalnu zajednicu, institucije i medije, ali i poverenje u autoritete, stručnjake, lekare, naučnike, kao i u bližnjeg svog.

A koliko mi ovde verujemo medijima, političarima, institucijama, sudstvu ili policiji?

Našim komšijama?

Bedno nimalo ili krajnje tanko, zar ne?

Zašto bismo onda verovali nekakvom Kriznom štabu i Predragu Konu?

Reklamama sa javnog servisa?

Farmaceutskim kompanijama?

Zbog niskog nivoa socijalnog kapitala, poverenja i udruživanja, niski su i nivoi pelcovanja koje nam preporučuju autoriteti ili stručnjaci, i koje reklamiraju mrske elite bogataša, đavo ih odneo.

Dezinformacije, lažne vesti i teorije zavere podjednako su prisutne i na evropskom zapadu i na evropskom istoku.

I Danska i Bugarska imaju isti internet.

Ali ono što je ključna razlika između ovih društava, zapravo je razlika u njihovom socijalnom kapitalu.

Priupitajmo sociologe zašto je to tako, oni se i bave i decenijama pišu o tome.

Otkuda kolaps poverenja u institucije i autoritete u mnogim društvima istočne Evrope?

U autoritete znanja, struke i nauke? Zbog rastuće društvene nejednakosti.

U tim postsocijalističkim društvima dogodila se tzv. restratifikacija i dramatično uvećanje jaza između bogatih i siromašnih.

Upravo taj i takav rastući jaz posejao je i narajcani prezir prema svim globalnim i lokalnim institucijama, elitama, medijima, tehnologijama i Bilovima Gejtsovima.

Pa su avioni, veštačko đubrivo, genetski inženjering, mobilne tehnologije, čipovi i vakcine nekada bili simboli društvenog progresa, a danas su predmeti skepse, nepoverenja i zaveraške alufolije na glavi.

Epidemija kovida 19 će jednom da prođe.

Ono što nam ostaje je tragični slom poverenja u ljude, srodnike, komšije, pa i u izbeglice, strance i vijetnamske radnike u našim tranzicionim, postsocijalističkim i sve nejednakijim društvima.

Ostaje nam slom društva.

Kolaps društvene zajednice, susedstva, solidarnosti, udruživanja, kao i slom društvenog aktivizma i političke participacije.

I da, zato nema više ljudi na protestima sproću režima, zbog čega bogoradi opozicija.

Dosta je ljudima i politike i društva, pa i boga i naroda.

Pa deder onda utešni i zaveraški Jutjub. Džabe nam ekonomski kapital i strani investitori – šta ćemo sa oskudnim socijalnim kapitalom u našem društvu?

Sa promajom po klubovima i udruženjima građana?

Sa pokidanim društvenim tkanjem?

Urušenim poverenjem među ljudima?

Sa susedstvom na aparatima? Ukoliko ne verujemo u dobre namere našeg komšije od prekoputa, nećemo verovati ni epidemiologu sa televizora, a koji nas preklinje da se vakcinišemo.

(Danas)