среда, 1 децембра, 2021

Bešlin: Antifašizam Koče Popovića

Slične objave

Podeli

Na godišnjicu smrti

Piše: Milivoj Bešlin

Retko kada se istorija pobrine da jednom društvu priredi takvu ironiju, po zasluzi. U danima kada je nacionalističko-fašistički režim Slobodana Miloševića izvodio vojne agresije na susedne i međunarodno priznate Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu i kada su zločini prvih ratnih meseci prema Bošnjacima u istočnoj Bosni imali već sve razmere genocida, u Beogradu je 20. oktobra 1992. preminuo Koča Popović. Otpor fašističkom ratu u samoj Srbiji bio je manjinski, ali je postojao. Ipak, nacional-fašizam je pobedio, realizovao je svoje zločinačke i agresivne ciljeve. Na dan kada je Beograd 1944. oslobođen od fašizma, u 1992. godini, otišao je zauvek čovek koji će ostati upamćen, uz Peka Dapčevića, kao otelotvorenje pobede i ključni oslobodilac prestonice od fašizma. Otišao je u godini kada je svima koji su imali dovoljno moralnog i intelektualnog potencijala bilo jasno da je jugoslovenski antifašizam pobeđen i da srpski nacionalizam, uz prećutnu podršku ili licemerna saopštenja Zapada (pobednika u Hladnom ratu), sprovodi agendu čišćenja i istrebljenja od nacionalne i verske drugosti svuda gde je vojno mogao (ili mu bilo dopušteno) da dosegne. Istorijski poraz antifašizma u 1992. godini je bio očigledan. Pobednik nad fašizmom (Beograd, 1944) i čovek koji je slomio kičmu, verovalo se zauvek, četničkoj kolaboraciji i zločinu (Kalinovik, 1943), otišao je u legendu.

Današnje poimanje Koče Popovića u Srbiji i njenoj kulturi sećanja, nije lišeno brojnih paradoksa i kontradikcija. U društvu totalnog negiranja antifašizma, Koča nije nepoželjna istorijska ličnost, ali je njegov lik temeljno retuširan. Svuda prisutna nacionalizacija antifašizma nije zaobišla ni interpretacije Koče Popovića. A on bi mogao biti “idealni antifašista” i po meri pervertiranog srpskog istorijskog revizionizma u čijim se temeljima nalazi vladajuća nacionalistička ideologija. Bogataški sin, izdanak prestoničke građanske klase, Srbin po nacionalnosti (mada ne i po profesiji), došao u sukob sa Titom, otišao sa scene kao zagovornik demokratizacije društva itd. Zbog svega toga Koča je danas u Srbiji lišen svojih temeljnih karakteristika i retuširan do neprepoznatljivosti: najpre, srbiziran i temeljno pročišćen od revolucionarnog staža i uverenja, faktički lišen suštinskih svojstava jugoslovenskog antifašizma. Svojski su u tom prevrednovanju Koče Popovića dali doprinos i desno-nacionalistički i liberalno-centristički istorijski revizionizam. Tako su mogući paradoksi da u filmu velikog reditelja Gorana Markovića, Koča, stiče se utisak, postoji više uprkos nego zahvaljujući socijalizmu za koji se borio ili da nacionalisti u Beogradu ukidaju Zagrebačku ulicu i baš njoj daju ime oslobodioca Zagreba – Koče Popovića.

Konstantin-Koča Popović rođen je 14. marta 1908. u Beogradu. Njegovi roditelji – majka Ruža, ćerka generala Stevana Zdravkovića, školovana u Beogradu i Parizu, i otac Aleksandar, industrijalac – imali su dva sina i pet kćeri. Bili su materijalno situirani i dobro obrazovani: činjenica koja je bitno odredila Kočin život. Godine 1912. odselili su se u Švajcarsku, gde je Koča, u Katoličkom samostanu u Ženevi i Lozani, završio osnovno školovanje. Počeo je da piše (i misli) na francuskom jeziku (kasnije je govorio još i nemački, engleski i španski jezik). Srpski jezik učio je po povratku iz Švajcarske u Beograd 1921. kada se upisao u Drugu mušku gimnaziju. Bio je odličan đak. Posle mature, u Sarajevu je 1927. završio školu za rezervne oficire, a sledeće godine, otišao je u Pariz na studije.

Koča Popović je upisao pravo, po želji porodice, koje ga nije zanimalo. Položio je ispite sa prve godine a zatim prekinuo i okrenuo se filozofiji. Pariz, tačnije Sorbona, važna je determinanta koja je uticala na Kočin život. Parisko intelektualno i socijalno okruženje, kao i početak velike ekonomske krize 1929–1930. stvaraju prve odgovore na društveno-političke probleme. U Parizu otpočinje i njegova književna aktivnost. Prve radove objavljuje u beogradskom protonadrealističkom časopisu “50 u Evropi”. Jedan je od jedanaestorice potpisnika manifesta “Pozicije nadrealizma”, od 10. januara 1931. godine. Sa Markom Ristićem piše i 26. maja 1931. objavljuje “Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog”.

Koča Popović završava studije filozofije u Parizu (1932). Posle Francuske odlazi u Nemačku, na šestomesečni boravak u Institutu za socijalna istraživanja u Frankfurtu, gde se posvećuje proučavanju marksizma. U to vreme mu je već jasno kakva opasnost preti Evropi od nemačkog fašizma. To ga je definitivno opredelilo ka beskompromisnom intelektualnom angažmanu u svrhu borbe protiv fašizma.

Sa idejom borbenog antifašističkog angažmana, Popović se početkom 1933. vraća u Beograd. Njegov rad je bio poznat policiji i odmah biva uhapšen. Tom prilikom su mu, zauvek, oduzeti rukopisi nastali u Francuskoj. Te godine postaje član KPJ: “U tadašnjim okolnostima u Francuskoj postajem komunista, opredeljujem se za akciju u predvečerje Drugog svetskog rata, doživljavajući sve očiglednije nadiranje fašizma kao izazova na koji nema drugog odgovora: moramo se tući”, reći će mnogo kasnije novinaru Aleksandru Nenadoviću (Razgovori s Kočom). Kada je uhapšen posle prijema u KPJ, islednik koji je znao njegovu porodičnu situaciju, pitao ga je: “Razumem njih, gologuzane. Ali, ti Popoviću, zašto se buniš kad imaš sve?” Solidarnost i težnja za pravednije društvo, čak i kada posledice nepravdi nije lično osećao, nagonili su Koču da se posveti antifašističkom i revolucionarnom angažmanu.

Smatrao je da je fašizam „autentični proizvod“ određenog stanja kapitalizma u doba njegove opšte krize. Analizirajući doktrine fašističkih pokreta, Koča Popović je 1936. pisao da njih određuju terorizam, borbene formacije, antiparlamentarizam i socijalna demagogija, ukidanje svih ostalih partija, vladavina terora, totalitarna država. Karakteristikom fašizma, smatrao je i „pobunu protiv nauke“ kao idealnu pripremu za propovedanje rasizma, antisemitizma. Ironizirao je fašističko “pozivanje na Proviđenje kao odlučujući faktor u ljudskoj istoriji, kao savršenog overača ’politike svršenih činova’“, koja je značila ponovno uspostavljanje misticizma „kao isključive i svemoćne metode saznanja“. Pobuna protiv nauke, koja se „tako verno odslikava u lomačama knjiga“, odražava se u prosvetnoj politici fašističkih režima, u militarizaciji škola i omladine. Koča Popović je smatrao da fašistički sistemi, koje karakteriše uništavanje progresivnih snaga, borba protiv nauke, protiv demokratije i parlamentarizma, zatvoreni monopolistički sistemi kao sastavni delovi jedne nazadne politike, vide rešenje čitavog niza društvenih pitanja samo u ratu, odnosno da fašizam neminovno vodi u rat. Svaka sličnost sa našom sadašnjicom je namerna.

Od svih nadrealista, Koča je jedini ostvario ideal da sa literature pređe u direktnu akciju. Pošto je u Francuskoj, uoči Drugog svetskog rata, zaključio “moramo se tući”, bilo je logično da u julu 1937. ode u Španiju, u kojoj je plamteo rat između legalne vlade, tj. antifašističkih republikanskih snaga i frankističkih pobunjenika koje su uz podršku Hitlera i Musolinija činili: fašistička falanga, španski nacionalisti, konzervativni rojalisti i klerikalci. Rečima slavnog istoričara Erika Hobsbauma: Imali smo jednog neprijatelja – fašizam i jedno bojište – Španiju. Posle beogradskog, time je Koča Popović opisivao svoj drugi koncentrični krug antifašističkog angažmana.

U Španskoj republikanskoj vojsci bio je: običan borac, artiljerijski instruktor, oficir u bateriji, načelnik štaba artiljerijskog diviziona… Iz Španije se vratio februara 1939. i bio interniran u logor u Francuskoj, odakle su ga izvukli tamošnji prijatelji. Još neko vreme živeo je u Parizu. Svi oko njega primećivali su promenu koja se dogodila tokom ratovanja u Španiji. Iz Pariza, Koča Popović se vraća u Beograd septembra 1939. kao promenjen čovek, ubrzo prelazi u ilegalu. Uoči rata, dolazi do sukoba u ilegalnoj KPJ. Po nalogu partije, Koča Popović za partijski zbornik Književne sveske piše pamflet “Ratni ciljevi Dijalektičkog antibarbarusa”. U polemici sa Krležom i njegovim Pečatom, partija nije imala intelektualno zrelijeg polemičara – originalno, ubojito, ali bez dogmatizma i diskriminacije u pristupu.

Potkazan od jednog radnika, Koča Popović je uhapšen krajem 1940. godine. Tokom istrage bio je podvrgnut torturi. U trenutku beznađa pokušao je da u zatvoru izvrši samoubistvo. Posle šestomesečnog zatvora pušten je na slobodu. Zbog sumnje da je odao partijske tajne bio je isključen iz partije. Iako, pokazaće se privremeno, isključen, Koča Popović joj je bio potreban, naročito uoči ustanka: iz bogate građanske porodice, sa zapadnoevropskim, a ne sovjetskim iskustvom socijalizma, u Francuskoj postao levičar, odlično obrazovan, poznat u književnim krugovima Beograda, španski borac. Baš takav je bio potreban. I sam Koča, koji je kao rezervni oficir bio neposredni svedok sloma i rasula u aprilskom ratu 1941. a od tridesetih godina svestan opasnosti od fašizma, nije imao izbora i alternative. Njegov imperativ: “Moramo se tući” bio je imperativ i KPJ – uz onaj drugi, revolucionarni: “Nema povratka na staro”. Uoči ustanka, vraćen je u KPJ, a posle rata odluka o njegovom isključenju je i poništena (1951). Tako prirodno i “samoinicijativno” je i otišao u partizane. Bio je, najpre, običan borac i vodnik, da bi početkom avgusta 1941. postao komandant Posavskog partizanskog odreda.

Rat, koji je mrzeo, ipak je ostao ključna činjenica u životu Koče Popovića. Znao je za sve užase rata i svestan sveg zla fašizma. Jedan rat i jedan fašizam, onaj španski, već je imao u svom iskustvu. Kočin prezir prema ratu dobro je detektovao Vilijam Dikin, šef britanske misije pri Vrhovnom štabu: “Popović je usamljeni vuk, samotan čovek, s retkim trenucima neopreznosti. Imao je primese vojnog genija i mržnje prema ratu.” Jedan od Kočinih paradoksa je bila neminovnost borbenog suprotstavljanja fašizmu, maksima da se “moramo tući”, ali i potonji, ne bez ironije stav, “bežao sam kad god sam mogao”.

Presudne bitke partizanskog rata, od borbi u dolini Sutjeske i “samoinicijativna” odluka o proboju neprijateljskog obruča na Zelengori (1943), “pretvaranje katastrofe u trijumf mogu se ubrojiti u presudne bitke našeg narodnooslobodilačkog rata i revolucije”, pisao je njegov biograf Miloš Vuksanović. Tako je nastajala legenda i o Prvoj proleterskoj brigadi i o njenom briljantnom komandantu. Demistifikovaće je tvrdnjom da za vojnu genijalnost presudnog poteza nije zaslužan on, već njegov zamenik Danilo Lekić Španac, naredivši proboj kod Balinovca.

Koča Popović je postavljen za prvog komandanta Prve proleterske brigade koja je formirana decembra 1941. godine. “Tu se ostvarila vekovna želja velikih vojskovođa, da dobar komandant mora imati svoje dobre vojnike. Našli su se Koča Popović, umna glava sa bogatim iskustvom iz Španije i junaci – komunisti Prve proleterske brigade”, piše Vuksanović. Zajedno su prošli ratni pakao zbog koga će Koča Popović, posle svih državnih funkcija i počasti, u 77. godini života, napisati: “Glavno mi je u životu – Prva proleterska”. Sve posle 1945. smatrao je, bilo je “službovanje”.

U završnici rata, Koča Popović je bio komandant Prvog proleterskog korpusa, koji je imao velike uspehe, naročito u drvarskoj operaciji. U julu 1944. postavljen je za komandanta Glavnog štaba za Srbiju, a početkom 1945. za komandanta Druge armije koja je oslobodila Zagreb i pobedonosno završila operacije u Sloveniji. Oslobodilac Zagreba po kome se naziva ulica da bi se uklonila Zagrebačka u Beogradu. Još paradoksa u posthumnom životu Koče Popovića i nonsensi pervertiranog srpskog istorijskog revizionizma. Oslobođenjem Jugoslavije, ispisan je treći i poslednji koncentrični krug antifašističkog angažmana Koče Popovića.

Proslavljeni ratni komandant, Koča je 1945. postavljen na mesto načelnika Generalštaba. U vreme sukoba sa Zapadom zbog Trsta, pa sa Istokom, posle 1948, izazov nije bio mali. Trebalo je preoblikovati armiju za mirnodopska vremena u (post)ratnim uslovima. Brzo se pokazalo da opasnost od rata nije bila definitivno otklonjena. Tršćanska kriza i sukob sa Staljinom predstavljali su ozbiljnu pretnju miru. Na dužnosti načelnika Generalštaba Koča Popović je ostao sedam godina, do kraja januara 1953. godine. Ali to je već posao visokog državnog i partijskog funkcionera koji uz antifašizam počinje i svoj antistaljinistički i antiautoritarni angažman, a to je već neka druga priča. Bio je među retkima koji je Rezoluciju Informbiroa 1948. i raskid sa Staljinom dočekao sa olakšanjem.

U njegovu antifašističku etiku ulazilo je i to što je odbijao da učestvuje u obeležavanju raznih godišnjica iz NOB-a. Naročito posle poniženja koje je doživeo na tridesetoj godišnjici Sutjeske. Nije otišao u Rudo na proslavu godišnjice osnivanja Prve proleterske brigade. “Bio sam tamo kada je trebalo”, govorio je u svom stilu nepatvorene ironije. Reći će i Dolancu, prilikom poslednjeg susreta sa Titom, oktobra 1972: “Izađi, Tito i ja se znamo još sa Sutjeske”.

Paralelno sa interesovanjem za Koču Popovića već od 1980-ih, ali i posle 2000. išlo je i nastojanje da se on preda zaboravu. Nije uključen u knjigu Sto najznamenitijih Srba. Član SANU Pavle Ivić je to obrazložio činjenicom da je Koča Popović držao počasnu stražu mrtvom Titu. Koča Popović je o Titu, u razgovorima sa Aleksandrom Nenadovićem, rekao: “Bio sam i ostajem uveren da je on u našoj revoluciji bio nezamenljiv. Imao je sve odlike autentičnog vođe; sposobnost, odvažnost, odlučnost, dovitljivost. Na čelnoj poziciji niko mu, siguran sam, ne bi bio ravan. Bio je, da tako kažem, pravi vuk, ili ako hoćete kondotjer, što je, inače, njegova karakterna osobina”. Ako Koča i nije, u Sto najznamenitijih Srba (izdavači: SANU i SPC) su uvršteni fašistički vladika Velimirović i nacistički šef kvislinške uprave Nedić. Bez njih je i danas nezamisliv srpski nacionalistički panteon. Sa Kočom Popovićem, morao bi biti nepomirljiv.

 

izvr: nomad.ba