subota, 3 juna, 2023

Mi hrlimo u srednji vek

Slične objave

Podeli

Razgovori na Forumu: Rade Veljanovski, profesor FPN u penziji i potpredsednik Građanskog demokratskog foruma

Kada pogledamo istorijski neke druge zemlje u određenim periodima, koje su prenaglašavale sopstvenu naciju, njen značaj, koje su neosnovano uzdizale svoju naciju iznad drugih nacija, vidimo da su i oni robovali mitovima prošlosti, da li zavetima ili ne, da su tako mobilisali na jedan patološki način, a ne patriotski način, svoju naciju da bi ona stekla utisak, stekla jedan idejno-politički osnov za odnos prema drugim narodima u okruženju. To nije moglo da dovede ni do čega drugog nego do antagoniziranja tog naroda u odnosu na druge i, kasnije, naravno, do sukoba.

Razgovarala: Olivera Ježina

Vaš društveni aktivizam je veoma širokog dijapazona. Jedan ste od osnivača Nezavisnog udruženja novinara, danas ste potpredsednik Građanskog demokratskog foruma. Kako vidite mesto ove liberalne opcije na današnjoj političkoj sceni Srbije?

„Ja sam se, zapravo, evo već četrdesetpet godina profesionalno bavio medijima, nekad kao novinar kasnije kao profesor univerziteta, ali nikada nisam mogao da budem indiferentan prema društvenim zbivanjima pa me je to vuklo da se povremeno uključim u politiku na način na koji smatram da je principijelan a ne zbog toga da bih sebi obezbedio nekakvu funkciju ili nekakav poseban personalni uticaj. Dakle, podsećam da je jedan broj ljudi koji su osnovali Građanski demokratski forum (GDF) svojevremeno bio u Pokretu slobodnih građana i kada je tamo došlo do jedne konfuzuje koja je za nas bila neizdrživa mi smo odlučili, i ja sam bio jedan od inicijatora, da izađemo i da napravimo posebnu organizaciju, smatrajući da treba da ostanemo na onim osnovnim političkim i idejnim osnovama zbog kojih smo se uopšte okupili. To su bili ljudi koji se pre toga uglavnom nisu poznavali, međutim okupila ih je ta neka građanska svest i potreba da se stvori jedna realna alternativa svemu što u Srbiji trenutno postoji, alternativa i u odnosu na vlast ali i u odnosu na jedan broj političkih stranaka opozicije za koje mi u GDF ne smatramo da nude pravi put preobražaja Srbije ako pod tim preobražajem podrazumevamo primenu nekakvih evropskih i zapadnih vrednosti, ako mislimo na uklučenje, ali dosledno, uključenje u Evropsku uniju, ako mislimo na korpus ljudskih prava i na sve ono što je progresivno, humano, ljudsko danas u svetskoj i pogotovo evropskoj politici. To je mene rukovodilo da uđem u ovu organizaciju i budem jedan od njenih osnivača i sada sam potpredsednik.“

Jednom ste rekli da smo mi nekrofilna kultura. Zašto?

„Dakle, već godinama to traje jer, praktično, tamo negde od sredine osamdesetih godina jer mislim da je raspad Jugolavije počeo tada, negde od 1986. godine u našem društvu ovde u Srbiji, a bgami i u drugim društvima u neposrednom okruženju je počelo da se prenaglašava ono što se događalo u prošlosti, da se veličaju mitovi iz prošlosti, da se veličaju mrtvi a da se zaboravljaju živi, i da se stvaraju novi mrtvi, nažalost u raznim sukobima ratovima koji su kao posledica takvog pogleda na stvari zapravo i došli. Počela je da jača mržnja, revanšizam i nacionalizam. Ja sam jednom prilikom imao mogućnost da učestvujem u raspravi o nekakvom strateškom dokumentu o razvoju kulture u Srbiji u narednih deset godina i u tom dokumentu, doduše kao nacrtu je pisalo da u Srbiji kultura treba da se razvija uzimajući u obzir kao osnov kosovski zavet. Pitao sam da li mi svi treba da razmišljamo na taj način… ‘ko ne došao na boj na Kosovo, daboda mu ništa ne rodilo…“ i nisam dobio odgovor na to, ali očigledno je da to jeste bilo to. Kada pogledamo istorijski neke druge zemlje u određenim periodima, koje su prenaglašavale sopstvenu naciju, njen značaj, koje su neosnovano uzdizale svoju naciju iznad drugih nacija, vidimo da su i oni robovali mitovima prošlosti, da li zavetima ili ne, da su tako mobilisali na jedan patološki način, a ne patriotski način, svoju naciju da bi ona stekla utisak, stekla jedan idejno-politički osnov za odnos prema drugim narodima u okruženju. To nije moglo da dovede ni do čega drugog nego do antagoniziranja tog naroda u odnosu na druge i, kasnije, naravno, do sukoba. Kada prođemo kroz naše knjižare i pogledamo tu ogromnu produkciju – imate ogroman broj knjiga koje dokazuju da su ti mitovi prošlosti, ti naši nekadašnji heroji, junaci, protiv kojih nemam ništa, oni su u velikoj meri istorijske ličnosti i treba da budu pomenute i zapamćene i da se o njima uče itd. Ali se oni nude kao uzor i danas i sutra i oni se nude kao način ponašanja. Mi, dakle, hrlimo u srednji vek i imate oficijelna razmišljanja da je to baš i super, da je to dobro, to su hteli. Dakle, nema čak ni dvoličnosti u tom smislu, oni to zaista hoće. I kad pogledamo tu ogronu produkciju vidite kako se i dalje kroz kulturu, kroz literaturu, ovakvu ili onakvu, skribomansku ili beletrističku, ljudima nudi jedan strašan antagonizam, da svet mrzi Srbiju, da svetu smeta Srbija, da je svet protiv nje, da su Ujedinjene nacije donosile razne dokumente protiv Srbije… I tu se strašno zanemaruje geneza problema, hronologija koja je neumoljiva: šta je čemu bilo uzrok a šta je bilo posledica. Nije prvo bila ‘Oluja’ u Hrvatskoj nego je prvo bila balvan revolucija a ona se dogodila krajem osamdesetih, to se u potpunosti zaboravlja.“

Da li estetika diktira etiku, odnosno da li opšta kultura jednog naroda diktira i njegovu političku kulturu?

„Mi imamo kulturu, kao uopšte naša društvena svest, ide barem u dva osnovna pravca, naravno uz razna meadriranja u oba pravca. Imamo ljude u kulturi koji na dostojanstven i zaista umetnički način se bave pozorištom, muzikom, književnošću, slikarstvom i oni su na neki način ne samo dosledni kao umetnici nego dosledni kao intelektualci, kao ljudi koji opserviraju na jedan realan način društvenu stvarnost i u odnosu na nju često i stvaraju svoja umetnička dela. S druge strane imamo, nažalost, one koji zloupotrebljavaju umetničku formu, čak i svoju etabliranost, čak i domete koje su nesumnjivo ostvarili, da bi upravo podržali tu retrogradnu svest, da bi podržali mitomaniju, da bi naglasili populizam i nacionalizam i mi se tu vrtimo u začaranom krugu. U ovim godinama i već godinama to tako ide, ta nekrofilska, mitomanska, retrogradna svest sve više jača uprkos tome što i u kulturi i van kulture u užem smislu postoje ljudi koji se tome odupiru“.

Nacionalizam je konstanta, samo menja pojavne oblike. Kako to vidite?

„Više puta sam rekao u raznim raspravama i u tekstovima koje sam pisao da je kod nas nacionalizam etabliran. On nije slučajnost i on je dominantan u društvenoj svesti, a etabliran je zato što je ušao u institucije, sistem, u strukturu društva, to je zvanična politika. Jer, to što se dešavalo od sredine osamdesetih, što traje već tridesetšest godina i nije od juče. Dakle, stalno jača i u tom smislu moram da kažem da imam vrlo kritički stav i prema onima koji su vladali posle 2000. godine. Znači, i prema periodu vladavine DOS-a (Demokratska opozicija Srbije – prim. D. B.) jer DOS nije iskoristio taj period da edukativno i intelektualno deluje na našu kolektivnu svest, na društvenu javnost, da objasni prvo zašto je došlo do svega do čega je došlo devedesetih godina, da objasni čije su tu odgovornosti i krivice dominantne, već se i u tom periodu poseglo za raznim populističkim mehanizmima da bi se učvrstila sopstvena vlast što je bilo jako pogrešno. Jer ta grupacija, DOS-a, makar i u njoj bilo izvesnih nacionalista ili salonskih nacionalista (mad mislim da taj izraz baš i nije potpuno adekvatan jer nacionalista je nacionalista!), dakle, tada se nije učinilo dovoljno a pošto je ta grupacija pravila i druge greške ona je sišla sa vlasti i onda je potpuno otvorila prostor za ove ultranacionalističke snage koje su, to dabome znamo, postojale i pre toga. Znamo ko su bili radikali, ko su bili socijalisti u to vreme ja se ne ustručavam da kažem da je još tada, krajem osamdesetih, praktično Socijalistička partija prva to učinila. To je bila politika Slobodana Miloševića, on je na ideologiju socijalizma nakalemio ideologiju nacionalizma i onda dobijamo ovo što je istorijski poznato – nacionalsocijalizam. Mogu da prihvatim da pričaju šta god hoće, ali to je to. Ako neko hoće dobar život, pa čak i rešena neka socijalna pitanja samo za svoju naciju, uskogrudo, i da ga ne zanima kako žive drugi, da ne zanima nikoga da li je neke probleme ili nedaće napravio nekome drugome. To nije socijalizam, to nije levica, to sa time nema nikakve veze. A onda su tu ušli i bivši radikali a sadašnji sns-ovci koji su potamnili tu da kažem političku ideologiju do maksimuma“.

S obzirom da ste jedan od vodećih stručnjaka u oblasti medija na ovim prostorima kako vidite ulogu medija u političkoj predizbornoj kampanji koja je pred nama?

Foto: portalforum.rs

„Uloga medija je daleko od onoga kakva bi ona trebalo da bude. Mogao bih da pričam teoretski ono što sam studentima svojim pričao šta je uloga medija. Oni, pre svega, moraju da čuvaju osnove demokratskog sistema i da to rade na jedan principijelan način, nepristrasno u odnosu na bilo kog pojedinca, bilo koju organizaciju, bilo koju strukturu. Međutim, kod nas ta podela za koju sam rekao da postoji i u kulturi i u društvu uopšte i u obrazovanju i u nauci i svuda (postoji, naravno, i u medijima), i tu smo se razišli na dve strane. S jedne strane zaista imamo režimske medije koje je nedavno detektovao i Tviter i to potpuno ispravno, koji su apologete vlasti, produžena ruka, koji su praktično deo jedne propagandne mašinerije. Vraća se vreme Slobodana Miloševića kako su se tada ponašali neki od tih najvećih i najuticajnijih medija i sa najvećim pokrivanjem. S druge strane imamo slabašnu grupaciju medija koji imaju kritičko mišljenje i kritički stav i oni ponekad lutaju, ali njima je objektivno, ipak, mnogo teže jer vlast želi da kritičko mišljenje potpuno eliminiše iz javne sfere i zato se tako ponaša. A način na koji recimo Aleksandar Vučić razgovara sa novinarima, onima koji su iz režimskih medija i medija koji su kritički nastrojeni prema vlasti dokazuje da se on s jednima familijarizovao a sa dugima antagonizirao. Znači, i on sam generira tu strašnu podelu što jedan predsednik države apsolutno nikako ne bi smeo da radi.“

A šta bi bili fer medijski uslovi? Pod tim podrazumevam i medije koji su skloni opoziciji.

„Sve to je davno poznato, ne samo zato što to piše u knjigama nego što postoji iskustvo drugih zemalja, pre svega evropskim zemalja koje su ipak najviše uznapredovale u demokratiji pa i u demokratizaciji medija i medijskog sistema. Osnovni problem je javni servis koji ne radi svoj posao kako treba. Pre neki dan sam dao jedan primer: nisam pristalica Dragana Đilasa, njegove politike i njegovog političkog ponašanja, ali ako njega u Skupštini Srbije svakodnevno napada toliki broj poslanika vlasti i vređa ga bez ikakve mogućnosti da on kaže bilo koju reč o tome, onda bi javni servis trebalo da pozove Dragana Đilasa i da mu da šansu da on kaže svoje mišljenje o tome, čak i da pozove nekoga ko njega kritikuje, da se čuju oba mišljenja. Javni servis to ne radi, javni servis nije na adekvatan način tretirao teme Krušika, Jovanice, Beograda na vodi, svih tih tema koje su u određenom trenutku buknule i nisu apsolvirane, nisu završene. On bi trebalo da se istakne u istraživačkom novinarstvu, da prednjači i da prava ne samo predstavnicima opozicionih stranaka nego i nezavisnim ekspertima, predstavnicima civilnog sektora, građanima koji drugačije misle. Ali, ako jedan predsednik države govori povodom tviter-ove objave da to ‘neki tamo’, neke nevladine organizacije, istraživači, omalovažavajući, neshvatajući i time potvrđujući svoju nekompetentnost da to te organizacije i treba da rade. Zato postoji civilni sektor, zato postoje istraživači. Javni servis to što oni pronađu, istraže treba da objavi a da onda da mogućnost različitim mišljenjima da se artikulišu.“

A da li se opozicija ponaša na sličan način kada ima u posedu svoje medije?

„To jeste problem, što i deo opozicije je takođe nacionalistički retrogradno usmeren, što deo opozicije koji ima nešto veći uticaj na jedan broj medija koji su kritički raspoloženi je previše prisutan u tim medijima i takođe se ne dešava da se na jedan uravnotežen način čuje i drugačije mišljenje. Postoje, jednstavno, zvezde tih medija koje su svakodnevno u tim medijima i oni prave tu vrstu selekcije pre svega prema svojim bliskostima sa predstavnicima političkog života a onda izvlače zaključak iz toga: eto oni su uticajniji i poznatiji. Na osnovu čega su poznati i uticajniji? Pa na osnovu toga što su prisutni u medijima, inače nema u ovom trenutku preciznog načina koji može da izmeri uticaj političkih stranaka na političkoj sceni. Opoziciona scena je strašno usitnjena, nema tu nikoga ko bi za, čak i oni koji su jako prisutni u medijima, od objektivnih istraživača dobijaju prognozu da najviše sam osam procenata. Pa, šta je to! Kako sa osam procenata da promenite bilo šta ovde. Znači na našoj političkoj sceni i medijskoj sceni mnogo toga još mora da se menja.“

Učesnik ste pregovora o izbornim uslovima. Ima li svetla na kraju tunela?

„Po onome što sam imao prilike da izbliza vidim i po onome što se dešava posle julskih razgovora vlast-opozicija uz prisustvo evroparlametaraca, ne nadam se ničem boljem. Jer od tog momenta, pogotovo od momenta kada je dvadesetog jula Politika objavila kada će biti izbori, i to svi, i predsednički i parlamentarni i gradski, da će biti u aprilu iduće godine, sutradan je počela enormna funkcionerska kampanja predsednika Vučića i negove Srpske napredne stranke. A mi smo nešto drugo pričali tamo uz prisistvo evroparlamentaraca. Tu se vidi da ova vlast nema nameru da promeni način ponašanja i ne očekujem ništa dobro. Ne znam o čemu pričaju na ovom drugom koloseku bez evroparlamentaraca, ali kad čujete recimo od Zavetnika ili od Dveri i tako dalje, vi vidite da oni utvrđuju zajednički nacionalističku agendu ne dodirujući druga neka važna pitanja koja bi trebala ovu Srbiju da učine više građanskom, više demokratskom i više evropskom.“

A kako mediji mogu biti nesvesno izmanipulisano?

„Mogu biti izmanipulisano na razne načine, ali, opet, kako da kažem, to je contradicio in adjecto. Ako su mediji, oni moraju da imaju zanja, obrazovanja, iskustva, da predosete svaku moguću manipulaciju. Dakle, ne bi smeli to da dozvole. Manipuliše se a razne načine, tako što se jednim medijima iz javnog novca na osnovu Zakona o javnom informisanju i medijima koji predviđa projektno sufinansiranje medija daje novac u velikoj količini, pod parolom da se time finansira ostvarivanje javnog interesa, što uopšte nije tačno. Ili, recimo, kad pre neki dan u isti helikopter kojim Aleksandar Vučić leti iznad Dunava – leti i ekipa Pinka i Aleksandar Vučić kaže snimatelju ‘Slikaj, sine, da se vidi’. Ovaj slika i u tom trenutku ne razmišlja da je izvršio direktni zahtev predsednika države. I to u direktnom prenosu. Sve se čuje, sve se vidi i u tome i jeste naš problem što uprkos transparentnosti i potpunoj vidljivosti uticaja najviših državnih funkcionera, u ovom slučaju predsednika države, ni predsednik držane, ni ljudi oko njega nemaju nikakav problem s tim. Oni misle da je to ispravno, taj medij misli da je to ipsravno, i drugi mediji misle da je to ispravno i sad, da li ćemo mi da zaključimo da je on izmanipulisan nehotice? Nije“.

Kako vidite Beograd u budućnosti s obzirom da ste gradski odbornik o jedina, zapravo, opoziciaj u Gradskoj skupštini?

„Jeste. Pala knjiga na dva slova, u Skupštini grada samo nas dvojica, Zorabornicin Vuletić, predsednik GDF i ja smo opozicioni odbornici. Poslednje preletanje je grupa odbornika Aleksandra Šapića i SPASA koji je ušao u Srpsku naprednu stranku i šta je tu problem? To je isto vezano sa medijima. Onoga momenta kada je jedna grupa opozicionih odbornika još u junu pre dve godine napustila Skupštini, to su bili Đulasovi i Jeremićevi odbornici, tog momenta su i mediji prestali da prate ono što se dešava u samoj skupštini i tek tu i tamo ponekad zabeležili a uglavnom su pratili konferencije za štampu koje su ti odbornici pravili ispred Skupštine. I onda mi koji smo unutra govorili i koji smo zbog toga često imali paljbu 60-70 protivnika koji su nas vređali, omalovažavali. Možete misliti kad dva građanski orijentisana odbornika nasuprot grupi više desetina naprednjaka. Nijedna naša inicijativa nije prihvaćena iako su mnoge bile dobre, glasali smo protiv svega onoga protiv čega su građani, protiv svega što se odnosi na Beograd na vodi, protiv ovakve izgradnje metroa, da se prvo pravi deonica koje ničemu ne služi, koja nije racionalna i da se prihvati ona stara. Glasali smo protiv rekonstrukcije Trga republike, protiv onakve rekonstrukcije Avale, a jesmo glasali za, kada je trebalo dati novac za porodilje, za decu bez roditeljskog staranja, za siromašne porodice i za socijalne slučajeve. Glasali smo za zato što smo smatrali da je to u redu. Glasali smo za i u slučaju kada nekim ljudima koji više nisu među nama treba podići spomenik ili dati im ime ulice, ali smo se žestoko boriliprotiv toga da se skidaju nazivi ulica koje imaju ‘hrvatska imena’ ili neka druga jer je to bila tendencija da se izbriše svaka pomisao da je ovde bila neka hrvatska ulica, Osječka ili Zagorska. Nažalost, to niti je bilo dovoljno u javnosti niti smo mi uspeli tako da je to ilustracije jednog potpuno poražavajućeg pada u demokratskoj kulturi“.

Ali i dalje sizifovski opstajete?

„Jeste. Mi smo sami sebi objasnili da su nas građani izabrali da budemo odbornici, a biti odbornik ne znači birati za sebe lagodniju poziciju. A lagodnija pozicija jeste da ne idete na sednice skupštine, da birate mesto, vreme i temu kada ćete govoriti o onome što vi hoćete, a suočavati se svaki put onih koji su protiv vas. Mi to nismo hteli. Na kraju u dokumentima Skupštine grada piše da je odbornik dužan i mene stvarno čudi da neki odbornici koji već više nisu bili na sednicama a sebe i dalje nazivaju odbornicima i to je potpuno apsurdno. Iskreno se nadam i mislim da to treba da se uradi, da se jednoga dana u zakone unese varijanta da – ako neko tri meseca ne prisustvuje sednicama lokalne samouprave ili republičke skupštine – da on prestaje ad ima taj status i da treba da se izabere neko drugi“.

Kako vidite Srbiju za  godinu dana?

„Ne verujem da će se nešto mnogo promeniti u odnosu n ovo što  sada imamo, ja se samo iskreno nadam da neće biti gore. Ali da će nešto bolje biti ja to, nažalost, ne očekujem jer mi nismo učinili dovoljno da stvorimo realne snage koje mogu doneti promene. I tu se dešava paradoksalna situacija da vidite kada ljudi teže nečemu dobrom, zaštiti zelenila, prirodne okoline, izgradnja puta… da se mnogi obraćaju Vučiću, da se mnogi obraćaju vlasti. Evo, i kada su izborni uslovi u pitanju, od koga mi očekujemo da nam da bolje uslove? Od koga očekujemo da promeni način rada i RTS i privatnih medija? Pa očekujemo od vlasti. To znači da neko stvarno veruje da ta vlast koja je, s druge strane, okarakterisana kao nedemokratska, autoritarna, retrogradna i tako dalje, da će ona to da nam podari. Neće! To će biti mučan proces, trajaće dugo, ne verujem da će se na izborima sledeće godine nešto drastično promeniti. Ali imam još uvek izvesnu dozu optimizma da nešto može da se učini u Beogradu ali to će biti posao koji treba jako, sistematično i solidno da se uradi i da u njemu učestvuje što veći broj ljudi. Jer, mi imamo sve više ljudi koji čekaju da neko donese promene. Da sedeći u svojoj fotelji to vide na televiziji. To tako ne ide!“ (Priredio: D.B.)