subota, 1 oktobra, 2022

LASLO VEGEL: Na pragu razdoblja fingiranog opozicionarstva

Slične objave

Podeli

Fragmenti iz dnevničkih beleški: U haotičnim vremenima sećanje je kažnjivo

01. jul 2021

Četvrtrak, 27. maj  2021.

U poslednje vreme retko silazim na ulicu, danas sam ipak napravio izuzetak, da bih dao intervju o Šorošovoj fondaciji koja beleži tridesetu godišnjicu rada u Srbiji. Na osnovu ugovora sa predsednikom jugoslovenske vlade, Antom Markovićem, fondacija je počela da radi 1991. dakle, pre trideset godina. Posvetio sam devet godina svog života ovoj instituciji. Ko se još seća tih dana? U januaru 1991. godine delegacija Saveta Evrope predlagala je višestranačke izbore u nadi da će na taj način preduprediti ratove. Njihova naivnost je bila kolosalna. Već tada sam se samo osmehnuo naivnosti evropskih političara. Oko Knina i u Baranji svi su se naoružavali. Tih hladnih zimskih dana pet narodnih poslanika pokušalo je da, naoružani pištoljima, uđu na sednicu savezne skupštine. Zemlja je pucala po svim šavovima. Nacionalizam je pirovao. Naivna evropska diplomatija razbijala je glave o nekakvim mirovnim nagodbama, a za to vreme dotle se narod naoružavao. Kult Slobodana Miloševića dostigao je vrhunac. Prema nalazima brojnih analitičara, rat je izazvala politička elita. Ta tvrdnja nije bez osnova, no ja pomalo sumnjam u to, jer se dobro sećam da je većina naroda obožavala ratnohuškačke nacionalističke političare. Od tada ni na šta drugo i ne upozoravam narod: ne sme se verovati demagozima koji mu pune glavu da je narod nepogrešiv. Memorandum koji je načinio naimenovani odbor Srpske akademije nauka i umetnosti, zaživeo je u stvarnosti. U takvim apsurdnim okolnostima je počela da radi Šoroš-fondacija. Za vreme rata u Hrvatskoj najurili su me iz Televizije Novi Sad, gde sam radio kao dramaturg. Našao sam se na ulici, bez posla. Sa prozora svog stana sam posmatrao konvoje tenkova, bornih kola na putu prema Hrvatskoj. Na bulevaru su jedna za drugom  nicale cvećare, jedan deo omladine je bežao iz zemlje a drugo deo je uživao u slatkom životu. Proročanstvo Đerđa Konrada se obistinilo: u stanu je telefon prestao da zvoni, niko od prijatelja nije svratio u posetu, jedino se Čaba Utaši zanimao kako mi je, šta radim. Hrabrili smo jedan drugog, pominjali smo mirovne pregovore i primirja, ni on ni ja nismo verovali da su oružja utihnula. Nisam imao volje ni na ulicu da siđem, jer bi mi pozlilo ugledavši svaki čas vojnike u maskirnim uniformama. Video sam mlade, presrećne bankarske službenice koje su bacale crvene ruže na kolonu bornih kola koja su hitala prema Vukovaru.. Obučene po poslednjoj modi, u zategnutim minisuknjama, dražesno su se smešile vojnicima, ali sam primetio da su im pete na cipelama malo ukrivo izgažene. Neki prijatelji i neprijatelji predlagali su mi da se iselim u Mađarsku. Nisam poslušao njihov savet, privatio sam rad u fondu nakon što je posle Hrvatske na redu bila Bosna i Hercegovina. U nekakvom zloslutnom raspoloženju sam svratio u jedan kafe, na karti pića vlasnik je pedantno precrtao „tursku kafu“ i napisao „srpska kafa“. Nekako sam se isteturao na ulicu. U drugom kafeu su pak „tursku kafu“ prekrstili u „domaću  kafu“. Ostao sam i popio jednu kafu koju sam odmah i platio jer bih usred vrtoglave inflacije posle sat vremena tu kafu morao da platim po duplo većoj ceni. Grmelo je iz teškog oružja, štektali su mitraljezi, a evropske diplomate su se šećkale okolo-naokolo. Bilo mi je žao jadne, bespomoćne Evrope, čiji sam ja bio odani pastorak.

U Srbiji je besnela ksenofobija, patriotski novinari nisu ni o čemu drugom pisali, nego o neprijateljskom Zapadu i o grešnoj Americi. (…) Usledile su demonstracije, priređivani su koncerti s pištaljkama, a onda je 2000. godine Milošević pao. Mnogi su očekivali čuda: konačno stiže demokratija. Na dan proslve pobede novosadska kancelarija Šoroš fondacije prestala je s radom, a ja sam opet postao nezaposlen. Uskoro se ispostavilo: čudo je bila samo jedna gomila iluzija, nije prošlo ni deset godina da bi se na javnu scenu vratili  protagonisti devedesetih godina, ali sad ne u maskirnim uniformama, nego s kravatom i u Versace odelima. Miloševićevi sledbenici i njegovi nekadašnji protivnici zauzeli su pozicije u bračnoj loži koja je nazvana kohabitacijom, a kasniji zagrljaj sa naprednjacima zvali su koalicijom. Umesto pištolja u džepu su imali pare. Novac i karijrera su efiksnije štitile njihovu vlast nego Miloševićeva represija. Nova parola nije glasila „ko nije s nama, taj je protiv nas“, nego „onaj ko blati na naše prtivnike – taj je s nama“. Širokogruda ponuda, zar ne? Bračna postelja je široko skrojena, mnogi se u njoj naganjaju ali ispod kreveta proviruju  radikalske čizme. Zaborav je postao nizostavni deo političke korektnosti. Posmatram poznata lica kako praznuju u bračnoj loži.

U haotičnim vremenima sećanje je kažnjivo. Okrenimo se budućnosti, zaboravimo prošlost, obznanjuje novi/stari establišment. Na pragu smo razdoblja fingiranog opozicionarstva, telefon u mom stanu ponovo je umuknuo. Moglo bi da bude još i gore, slušam nove jogunaste konformiste koji mrgodno poslužuju vlast. U devedesetim godinama su se mnogi nadali da postoji alternativa, danas je odustajanje od alternative postalo alibi gorkog konformizma. Više nigde ne nalazim svoje mesto. Zar sebe da okrivljujem što ne umem da zaboravim? Čuvam svoju moć sećanja kao zdravu pamet – zato sam i pristao na intervju. Televizijska ekipa me je čekala na novosadskom Štrandu, neki mi prilaze i pozdravljaju, kažu da su me davno videli. Među njima je i jedna dama, saradnica Televizije N1. Njeno nekadašnje bebeće lice premreženo je dubokim brazdama. Donekle mi lakne, ima još onih koji ne zaboravljaju. U redu je, stojim pred kamerom i čekam da reporterka da znak da krenem, i utom pomišljam na to kako sam se nekad nadao da ću preživeti, dok se sad nadam da će još biti nekakvih odlaganja.

nedelja, 30 maj 20021.

Na Televiziji Nova S gledao sam emisiju Olje Bećković o konformizmu akademskih građana. Izborom novog rektora ukinuta je autonomija univerziteta. Za to se ne može okriviti samo vlada, saučesnici u tom poduhvatu bili su i univerzitetski profesori. Činili su to najčešće na taj način što su ćutali povučeni u svom naučnom zapećku. Iz ove emisije sam saznao da i mi Novosađani ne zaostajemo, štaviše, ovde je ista ta operacija izvedena još mnogo ranije. Koliko sam čuo, profesori nisu smeli ni da pisnu. Ako je bilo izuzetaka, voleo bih da čujem njihova imena, da zapamtim,  da postoje još profesori koji više cene nauku nego karijeru.

Paralelno čitam ponovo Gombrovičev Dnevnik  i knjigu Ištvana Eršija Moje vreme s Gombrovičem. Dalekovid, kakav je bio, Erši nije naznačio na omotnici žanr svoje knjige. I čitajući pomišljam na to, šta bi Gombrovič rekao za većinu novosadskih i beogradskih profesora. Već su mi i navrli u mozak Gombrovičeve bespoštedne rečenice, ali sam se brzo povukao, u Novom Sadu još nije rođen pisac tako oštra pera i takvog volumena kakav je Gombrovič bio. S gorčinom gutam pljuvačku – ne bih se ni ja usudio da napišem gombrovičevske rečenice. Ne opravdavam to ni cenzurom, ona sad već nije relevantna, nego prokletstvom male kulture. Onoliko, koliko je jedna kultura manja, utoliko je samocenzura veća. Često imam osećaj da se u malom kavezu ne mogu izvoditi spektakularne akrobacije. Erši je i ovog puta dao precizno objašnjenje. Bežeći od rata, Gombrovič se našao u Argentini. Udaljenost od domovine delovala je na njega oslobađajuće. A Erši je pronašao svog romanesknog junaka priznavši to  jednom rečenicom u knjizi Moje vreme s Gombrovičem. „Ovako bih mogao početi, u ovom već prilično oduženom tekstu recimo,  ovaj poduži esej da bude shvaćen kao dvojni dnevnik o jednom događaju, o kojem ću još, možda, napisati i roman“. Ova misao se rimuje s Gombrovičevom mišlju koju opisuje u svom romanu Ferdidurke, iz kojeg i Erši obilato citira. Trebalo bi, uzgred, odrediti, da li je ovo delo roman ili parodija, studija ili pamflet, da li su to memoari ili verzije jedne fantazmagorične teme, i trebalo bi ustanoviti šta je u tom tekstu preovladavajuće: šala, ironija, ili neki dublji smisao, sarkazam, persiflaža, besmislice, pur absurdum, pur blebetanje: i nadalje, da li je sve to samo poza, fingiranje, glumatanje, odsustvo svake duhovitosti, emotivna anemičnost, isušena imaginacija, potkopavanje, miniranje reda i kompromitacija zdrave pameti…“ Po mom sudu Eršijeva knjiga je dnevnik jednog skrivenog romana, a ujedno i apokrifni dnevnički roman. Dijalog s velikim Poljskim piscem i često vrlo potresne Eršijeve ispovesti uspostavili su jedan novi hibridni žanr koji sadrži i romaneskne elemente, koji bismo s današnjom terminologijom mogli nazvati i uvodom u autofikciju. Gombrovičev dnevnik je žanrovski izvan svake forme: prepun je esejističkim fragmentima, dnevničkim beleškama, dok je Eršijev „dnevnik“ pun romanesknih priča, autobiografskih elemenata, koji otkrivaju jedno novo lice Ištvana Eršija. Ze Eršijevu publicistiku karakteristični su pravi i energični sudovi, dok sa knjigom Moje vreme s Gombrovičem uvodi nas u svet dilema. U oba slučaja reč je o radikalno hibridnom žanru.

četvrtak, 3. jun 2021.

Retko kad silazim na ulicu, i skoro uvek se pokajem. Naletim na jednog starog poznanika koji smesta počinje da me gnjavi time da on ne voli ni stranke na vlasti, ni stranke u opoziciji. On je, bogami, nezavisan.  Neka bude, pomislih, nemam ni ja baš mnogo poverenja u njih. Zatim je nadugačko i naširoko opanjkavao opoziciju, dok o provladinim strankama nije izustio ni jednu ružnu  reč. Jeste, ja sam neutralan, objašnjavao je. Bog da me sačuva, pomislih, od takve nezavisnosti ili neutralnosti. Imaće dovoljno vremena, pomislih, da mi taj poznanik kritikuje opoziciju – kad ona bude došla na vlast, i trudio sam se da se što pre oprostim od njega. Ne raspravljam se s takvima, jer ih je mnogo, većina ih se šećka u okolini pod maskom nezavisnih. Naučio sam da je dovoljno ako me bog spase od neutralnih i od maskiranih nezavisnih. Koliko je samo veliki Dante bio u pravu. „Njih nisu zadesile ni pohvale, ni pogrde“, „u njihovim dušama nema ni vrline, ni greha“, „zato se od njih i pakao sramio: nisu dobrodošli ni na nebo, ni u pakao.“

Preveo Arpad Vicko

(portal Autonomija)